Piše Ranko Pivljanin: Ere i elita

Ni u Nemačkoj prosek nisu Kant, Hegel, Lajbnic ili Vagner, u Americi Ginzberg, Džobs ili Čomski, u Italiji da Vinči i Galilej, u Francuskoj Paskal, u Švedskoj Svedenborg, u Engleskoj Džon Stjuart Mil i tako redom, pa su sve pomenute zemlje primer uspeha, civilizovanosti i uređenosti. Nigde na svetu najumniji ljudi nisu većina, niti je visoki koeficijent inteligencije i visok stepen obrazovanja, po difoltu, garant stabilne i uspešne države. To svakako jeste prednost i preduslov napretka, ali poenta je napraviti sistem u kome će na opštu polzu funkcionisati i oni najbolji, ali i oni prosečni kojih je svuda, pa i u Srbiji, najviše.Naš problem nije samo nedostatak takozvane elite i preovlađivanje prosečnih i ispodprosečnih, već obrazac koji ove prve tera u zapećak, (samo)izolaciju a, bogami, i iz zemlje, dok su ovim drugim širom otvoreni putevi, pa je logično da oni spram sebe formiraju opštevažeće kriterijume i diktiraju pravila.Druga strana medalje je što se komunikacija ova dva pola srpskog društva odigrava i iscrpljuje u potpuno disfunkcionalnoj i štetnoj orbiti: elita i elitisti spram „prostog puka“ demonstriraju prezir i pogled s visine, ovi , pak, prema njima gaje mržnju pomešanu sa nerazumevanjem i nepoverenjem. „Prosvećenima“ je za sve kriv narodnjački primitivizam, ovi drugi u njima vide lažnu i odnarođenu elitu spremnu da se, zarad svog komfora, proda „zlom Zapadu“ i izda nacionalne interese.Obaška, što mi više nismo ni sigurni šta se ovde podrazumeva pod elitom. Da li je to, upravo, neki kolega/koleginica Ere Ojdanića koji poseduje dvorac i zarađuje basnoslovan novac, tranzicioni biznismen sa jahtom ili univerzitetski profesor sa neospornim ugledom, ali prinuđen da na posao ide gradskim prevozom?Kao što u političkom kontekstu našeg društva egzistiraju dve Srbije, moglo bi se reći da imamo i dve vrste elite, a da nijedna od njih nije dovršena: onoj koja ima pedigre da to zaista bude nedostaje materijalna sigurnost, dok je ona kojoj ne fali novca u ozbiljnom deficitu sa obrazovanjem, manirima i dobrim ukusom.Zapravo, ona vidljiva nova srpska „aristokratija“ je komplot političara, biznismena i estrade i oni su u skladu sa miljeom iz kog su potekli i načina na koji su se dohvatili društvenog vrha formirali sopstvenu estetiku, zahteve i način promocije. Ona druga "tihuje" u svom svetu pokušavajući da se, na svaki način, distancira od ove prve.I tu dolazimo do neophodnosti „trećeg puta“ koji nisu u stanju da trasiraju ni elitisti, a još manje galamdžijsko narodnjaštvo, već deo društva poznat kao srednja i viša srednja klasa, ali nad njom je izvršena eutanazija i ona je sahranjena u kanalu iskopanom između pripadnika tzv. „super elite“ i konzumenata Erine muzike.Međutim, politički mufljuzi ništa ne čine na njenom oporavku, već vešto ekvilibriraju na jazu između elite i „pučine, stoke grdne“. Oni - to se odlično vidi kod Vučića - čeznu za podrškom i priznanjem elite, ali igraju na kartu onih donjih ešalona društva zgodnim za manipulaciju i upotrebu. Po principu, fali Teslu, al se drži Ere.