Sekretarijat za javni prevoz je objavio "veliku vest" o puštanju u rad novog sistema za informisanje putnika, putem validatora u vozilima javnog gradskog prevoza u Beogradu. Radujmo se! Dok stojimo na jednoj nozi, u vozilima bez ispravne klime, koja su poražavajuće stara i često neispravna, od sada ćemo se osećati mnogo bolje tako zaglavljeni u gužvi, jer ćemo znati da je naš novac uložen u sistem za obaveštenja o izmenama trasa linija usled izvođenja radova, održavanja manifestacija i drugih aktivnosti koje utiču na promenu trase linija javnog gradskog prevoza. Da je GSP osoba, to bi bila osoba koja kupuje najnoviji model drona na kredit i slika se s njim za Instagram dok živi u kući od kartona.
Neko bi rekao da se nadležni za javni prevoz uopšte ne voze tim javnim prevozom. Možda da im objasnimo kako izgleda kretanje po Beogradu?
Ako hoćeš da se voziš javnim prevozom, osuđen si na buku u autobusima, trolama i tramvajima koji su bili zreli za zamenu pre 10 godina. Prošle zime sam bukvalno otvorila kišobran u autobusu, jer je prokišnjavao. Nisam znala da vozilo može da prokišnjava, a rasla sam devedesetih. Buka koju većina starih vozila proizvodi je toliko visoka da je nekad nemoguće javiti se na telefon u prevozu, što nije problem zbog propuštenog poziva, koliko zbog uticaja tako agresivne buke na psihu ljudi, a posebno vozača, od čije stabilnosti zavise životi ljudi. Vozači su toliko ogorčeni na svoj posao da neće putnicima da prodaju kartu. Kontrolori ulaze u vozila kao da ih je sramota sopstvenog posla. Da smo normalno društvo, bilo bi sramota one koji se švercuju, ali u Beogradu je švercovanje postalo stvar vraćanja samopoštovanja u vozilima koja ne poštuju putnike. Klime ne rade, prozori ne rade… U totalnom zbiru, može nam zapasti poneka ugodna vožnja u novom vozilu na „fensi liniji po centru“ koju ćemo pamtiti, ali je statistički nemoguće koristiti GSP godinu dana za sve potrebe i osećati se kao dostojanstveno ljudsko biće. Za korisnike invalidskih kolica, nemoguće je osećati se kao bilo kakvo vidljivo ljudsko biće.
Da je samo GSP naša neuralgična tačka, još bismo i mogli da živimo. U Beogradu je bilo kakvo kretanje mentalna akrobacija. Vlasnicima automobila je podjednako oduzeto dostojanstvo. Špic više ne postoji, pošto je gužva konstantna, sem noću kada po centru grada divljaju motori i besni automobili, van svih propisa i bez brige o tome da li će ubiti nekoga. Ako nisi u ekipi koja danju spava, a noću divlja, u svojim kolima ne možeš voziti do posla. Možeš da gmižeš do posla po bučnim ulicama, dok svi oko tebe psuju. Ljudi u ovom gradu više ne mogu da kipe u sebi, pa kipe svuda oko sebe.
Previše semafora ne radi kako treba. Semafori namenjeni slabovidima cakću preglasno, čak i kad ne rade, kao da je njihova poenta da slabovidi ogluve, dok čekaju da pređu ulicu. Kad konačno stignete, počinje traženje parkinga iz pakla. Taksi zaobilazi problem parkiranja, ali je u Beogradu pronaći taksi odavno postalo lutrija za sebe. Ako treba da kreneš u pola 8, možeš da počneš da tražiš taksi već oko pola 6, a ni tad ništa nije garantovano.
Kad je tako – idi peške. Preskači rupe na trotoaru. Idi po kolovozu sporednim ulicama, jer su trotoari puni parkiranih automobila. Pretrčavaj tamo gde semafori ne rade. Pazi da te ne ubiju mahniti dostavljači hrane na biciklima koji idu trotoarom, jer nemaju kuda. Hodaj kilometrima – zdravo bi bilo da vazduh nije očajan i da ulice nisu tako bučne. Ako nisi Nela Bunčić koja može da pretrči 21 kilometar pre i posle posla, pritom dovoljno brzo da umakne svima kao u igrici, opet su ti male šanse da se osećaš kao čovek kad stigneš na odredište, kroz džunglu bunila u koju se pretvorio Beograd.
Tako izmrcvareni ljudi, puni besa, dolaze na posao ili stižu kući svojim porodicama. Ne treba da se čudimo što šanse da budemo plemeniti i produktivni opadaju drastično. Svaki dan, godinama, ljudi ubijeni u pojam stižu tamo gde im se život dešava, gde treba da stvaraju svoju budućnost i budućnost ovog društva.
Ovo više nije grad kroz koji se kreće i cirkuliše, već grad kroz koji se ide bunilu. Za to nisu krivi samo pojedinci koji su od svega izgubili kompas, već institucije koje se ne bave svojim poslom. Ipak, krivimo samo jedni druge, jer je tako lakše. Zaboravili smo da primećujemo te svakodnevne posledice bahatosti i nesposobnosti nadležnih, zbog koje nam retko koji dan prođe bez poniženja.
Nedelja je dan kada valja usporiti, ali i razmisliti o stvarima koje nas čine nervoznim i koje možemo da promenimo. Bilo bi dobro da je za to iskoristimo.
BONUS VIDEO Podcast „Snaga uma“ – Tihomir Stanić
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare