Kakva ti je Evrovizija, takvo ti je vreme. Pobedila je Ukrajina, po glasovima žirija i po glasovima gledalaca i to ubedljivo, i to sa pesmom za koju će mnogi reći da „sigurno nije najbolja“. Ni meni nije najbolja. Konstrakta mi je bila najbolja, ali i kada bih isključila nju zbog pristrastnosti, opet sam sinoć čula bar deset boljih pesama koje bih poželela da slušam ponovo. Društvene mreže preplavljene su salvama revolta i komentara usmerenih ka tome da je Evrovizija političko takmičenje, da je sve namešteno zbog politike, da je šteta što bar ovaj događaj nije čisto muzički i zabavni… Ako odete na TikTok ili bilo koju drugu mrežu koja okuplja ozbiljne fanove, videćete komentare po istoj modli besa i nezadovoljstva, koji dolaze iz najrazličitijih država. Svi su znali da će „Ukrajina pobediti bez obzira na pesmu“. Svi su znali da „niko drugi nema šanse“….

Svi su u pravu i niko nije tu do kraja u pravu. Nemoguće je tumačiti bilo koji događaj izolovano od konteksta. Evrovizija se, kao i mnogo toga drugog, dešava u Evropi, a u Evropi trenutno nema većeg utiska od rata. Neki žele da žive kao da se on ne dešava, neki se otvoreno plaše da će se proširiti, neki se svađaju oko toga ko je kriv za rat, neki traže zavere, neki pronalaze mir u saosećanju sa narodom koji pati, ali svi znamo da se dešava rat i da ne znamo da li će se desiti i nama. Bes je vid straha, manično pomaganje ljudima u nevolji je plemenito, ali je često isto manifestacija straha od toga da bismo i mi mogli biti u njihovoj koži, poricanje straha je ozbiljan vid straha… Nema rata bez straha, kao što nema ni pandemije potencijalno smrtonosne bolesti bez straha.

Tačno je da od svakog rata neki ljudi profitiraju, da ga neki ljudi izazovu, da su neki ljudi zločinci, ali opet, u svakom ratu većina ljudi pati ili je u ozbiljnom strahu. Zato nema ni Evrovizije bez rata, ni Olimpijskih igara bez svesti o ratu, niti jednog jedinog događaja koji može u vreme rata da se dogodi, a da zaista bude izolovan od te užasne atmosfere. Ljudi govore kako je strah bolest, a nije. Strah od rata je potpuno prirodna reakcija normalnih ljudi koji ne žele da ginu, a ni da njima bliski ili daleki ljudi ginu. Neki hrabro idu u odbranu slobode uprkos strahu i njih zovemo herojima. Strah može da bude i mentalni poremećaj, ali je važno reći da strah od rata koji se događa nije poremećaj, iako nam sve remeti. Utiče na to kako se hranimo, kako donosimo svakodnevne male odluke, kako raspolažemo finansijama, kako brinemo za decu, pa i na to kako slušamo muziku, gledamo sport i čemu se nadamo. Baš zbog toga je tema ovogodišnje Evrovizije bila Mir. U ovakvom istorijskom trenutku, sve drugo bilo bi licemerno i neprimereno. Evrovizija je događaj koji uvek nameće trendove u borbama za slobode.

„Politika utiče na naše živote bavili se mi njom ili ne“, to nam stalno govore političari u kampanjama, kada hoće pred izbore da podignu izlaznost. Navikli smo da sve što kažu uzimamo s rezervom. Evrovizija je pokazala do koje mere je to tačno. Niko nije slao džipove po ljude u državama učesnicima da šalju poruke za Ukrajinu, u to sam sigurna. Voditelji nisu navijali za Ukrajinu, to znamo, jer su poprilično navijali za nas. Nije realno govoriti kako je „politika“ došla i korumpirala Evroviziju da bi iznervirala Putina. Politika nam je svima okupirala duše do tačke nepodnošljivosti. Sinoć smo slušali glasove iz država čije se kulture neizmerno razlikuju. Reklo bi se da svi mi živimo nepovezive živote. Neće biti da je tako. Svi mi, takozvani narodi, u ovom globalnom selu nismo „narodi“ kad je reč o egzistencijalnim stvarima, nego smo narod.

Mi smo trpni pojam. Naše živote, strahove i želje oblikuju ljudi koji ih niti razumeju, niti vole, niti mogu sa njima da se saosećaju. Svi želimo mir, čitamo svakakve vesti, slušamo laži, želimo da pobedimo, da se radujemo, da budemo sigurni u svoje poslove i zdravstvene sisteme. Svi ne verujemo političarima. Želimo da volimo i da živimo u skladu sa svojim specifičnostima, da možemo da se razlikujemo od drugih, da budemo u pravu… Baš kao što je Konstrakta u jednom intervjuu rekla: „Ipak je nas 99 odsto, a oni su 1 odsto“. Taj „jedan odsto“ nije narod, jer ima drugačije želje. Oni se ne plaše da li će im deca imati sve što im treba, niti da li će moći da priušte lečenje ako se razbole. Oni se boje da će ih istorija zaboraviti, žele da kontrolišu svet, imaju ideje kako mi treba da živimo… Previše moći da nam utiču na živote uz premalo uvida u to kako život zaista izgleda.

Neki su sinoć glasali za Ukrajinu jer žele da makar malo obraduju ljude koji su morali da napuste svoje domove, neki su glasali jer se tako osećaju kao da su na pravoj strani istorije, neki su to doživeli kao obavezu, neki zato što su procenili da nikome na svetu trenutno ne treba pobeda kao Ukrajincima, neki su glasali iz bunta protiv Putina… Prilično sam sigurna da su svi oni glasali zato što misle da tako treba, čak iako im pesma možda ne leži. Ti porivi su toliko duboki, da više nisu politika, oni su posledica destruktivnih loših politika.

Tema događaja jeste bila Mir, ali Mir ipak nije pobedio, zato što ga nema, ali je postalo bolno jasno koliko nam je svima očajnički potrebno da briga za opstanak prestane. Ostaje nam da se nadamo vremenu u kom će muzika moći ponovo da bude samo muzika.