Kao devojčurak živela sam u takozvanom "mirnom kraju", ali u "mafijaško vreme". Nisam "uživo" viđala kriminalce kao neki moji vršnjaci, ali sam slušala priče o "žestokim momcima", što u školi od drugara, što po slavama i rođendanima.

Te Arkan uradio ono kad su mu upali u pekaru, pa Legija došao u klub i nikome nije dao da izađe napolje, a Knele jednom šta je uradio… Radila sam domaći, igrala se s balonjačom i slušala o tako tim razbojničkim podvizima. Znalo se za Zemunski klan, pa Voždovački… Tokom devedesetih, sve je bilo fino organizovano po opštinama. Da je tada državna uprava bila digitalizovana, verovatno bismo imali i portal „e-mafija“, na kom biste mogli da ukucate adresu stanovanja i nakon nekoliko klikova saznate kom narko kartelu pripadate. To bi olakšalo život mnogima.

Sad sam odrasla, i u ovoj godini korone hvatam sebe u gledanju američkih krimi serija. Rađene su po istoj modli, ali ne smeta mi. Svaki put kad, na primer, FBI ima novi slučaj, već na početku epizode bude „brifing s timom“. U toj sekvenci ljudi koji su poput bogova za tastaturom, neverovatnom brzinom i krajnje detaljno informišu šefa ili šeficu o aktuelnom slučaju. Ako se sumnja da je za počinjeno ubistvo odgovorna mafija, svima se rutinski objašnjava kakva je kriminalna grupa u pitanju, kako se zovu vođe, a ko su poznati članovi. Na velikim ekranima u prostorijama FBI-a se prikazuju njihove fotografije iz baze, da bi svi znali kako oni izgledaju, za koja se krivična dela još sumnjiče i dokle su druge jedinice došle s istragama o njima. Svi kriminalci imaju krive noseve, a FBI operativci su uvek prelepi.

Uhvatila sam sebe da me ovi sadržaji veoma opuštaju. U zemlji u kojoj ja živim, vođe kriminalnih grupa su poznate ličnosti. Imena narko klanova znaju svi – od male dece, preko penzionera, do profesorki latinskog i istoričara umetnostii. Nikome nije potreban detaljan brifing u vezi sa srpskom mafijom.

Dok negde tamo bivši osuđenici moraju strahovito da se trude kako bi se vratili u regularne društvene tokove, Srbija ima prečicu, čak i za propale mafijaše. Pravo iz Zabele mogu da uđu u rijaliti i, ako žele da pričaju o svojim razbojništvima javno, postaju zvezde. Penzionisani kriminalci koji umeju da pišu, mogu da napišu knjigu o svojim podvizima te se vrate u žižu javnosti. Oni aktivni, koji još nisu osuđeni, ipak su najveće zvezde. Oni javno ne govore o počinjenim krivičnim delima, ali zato plasiraju mitove o sebi i grade kult ličnosti, koristeći se tehnikom prepričavanja i preuveličavanja „od usta do usta“. To je takozvana mafijaška elita Srbije. Kako god da živite, ne možete ih izbeći.

Kriminalci su u Srbiji kao Džastin Biber – ne moraš da „ih slušaš“, ali nije moguće da nisi čuo za njih. Danas tako znamo za Kavački i Škaljarski klan. Ako sam ja naučila kako se pravilno izgovaraju imena ovih klanova, pretpostavljam da su sad stvarno svi čuli za njih. U medijima se i dalje o njima piše kao o „ podzemlju“, ali iz moje perspektive u njihovom delovanju zapravo i nema mnogo toga tajnog. Iz nekog razloga, javnost u Srbiji „voli“ ljude sumnjivih odnosa sa zakonima i nasilnih nadimaka oduvek su bili popularni. Da napravite anketu na ulici, više će prolaznika znati za Velju Nevolju nego za Milutina Milankovića. U takvoj atmosferi pitanje je dana kad će deca po blokovima, kao devedesetih, početi da rendaju krede o beton i igraju se narko dilera. U društvu u kom je više poznatih
i uspešnih mafijaša nego poznatih i uspešnih naučnika, umetnika i preduzetnika, to je sasvim prirodno.

Iskreno me brine užasavajuća lakoća pripovedanja o kriminalu u Srbiji. Devedesetih su čitave generacije izgubile najbolje godine života zbog tog trenda. Nadala sam se da bar toj istoriji nećemo dozvoliti da se ponovi.

Nedavno je izašla vest o hapšenju „člana Kavačkog klana“ zbog pretnje nekome. Koliko ima pogrešnih stvari samo u tom naslovu. Ako je neko zvanično član narko klana, valjda pre svega treba da bude uhapšen zato što je član narko klana. Ako nije član narko klana, kako možemo tako olako da pričamo da jeste? Nisu narko klanovi dramske sekcije, pa da nema veze ako se omane. Sa više se predrasuda u društvu susreću beauty blogerke kad hoće da objasne da je njihovo zanimanje pravo, nego mafijaši kad im se putevi ukrste sa nekriminalnim delom društva.

Za to vreme predsednik po ko zna koji put objavljuje „rat mafiji“. Kakav rat? Država koja ima policiju ima i mogućnost da pohapsi kriminalce, bez ratova, bez bilo kakvih dramatičnih najava. No, mi ne hapsimo ni one koji krše zakone uživo u televizijskim rijaliti programima. „Mafijaše“ koji su se osilili državni vrh „upozorava da se smire da ne bi bilo rata“ preko nadrealnih konferencija za štampu. U tome i dalje premalo ljudi vidi problem.

Kako smo odustali od koncepta pravosudnog i bezbednosnog samopoštovanja u društvu? Kako jedno društvo počne da „gleda kroz prste“ kriminalu? Da li je moguće da smo na krimose kolektivno navikli?

Ja ne mogu da naviknem. Ne mogu da gledam kako se (ponovo) romantizuje „životni put“ koji je pre svega protivan zakonu i svim moralnim načelima, uključuje trgovinu ljudskom nesrećom, mučenja i ubistva kao deo svakodnevnice. Niko ne govori da biti kriminalac, u bilo kojoj zemlji, ujedno znači i osuditi sebe na život u kom nikad nema mira, u kom ništa ne sme da ti bude sveto da ne bi postalo slabost, u kom nema zdravih i toplih međuljudskih odnosa i u kom svako veče kad legneš da spavaš razmišljaš da li će te sutra u nekom jarku ubiti kao štetočinu, ili ćeš ti biti taj koji ubija. Mafija je verovatno jedini sistem piramidalne strukture u kom se ne zna da li su nesrećniji oni u vrhu piramide ili oni na njenom dnu.

Nema ničeg romantičnog u životu bez mira. Zato ima mnogo toga strašnog. I ima previše mladih ljudi koji su završili u raljama kriminala povedeni idejom o čudesnim životima „žestokih momaka“. Zbog toga verujem je dužnost svih zrelih ljudi u jednom društvu da ne podrazumevamo nikad ništa, da uvek svaku stranputicu nedvosmisleno i jasno nazovemo pravim imenom, i da se ne mirimo s društvenom i medijskom atmosferom koja od kriminalaca pravi nekakve uzore, ma koliko priče o mafijaškim dogodovštinama bile „mamac za klikove“.