Ništa nije bolelo, sipao sam kao iz rukava, a popisivači su mi čestitali. Anketa k’o anketa, ali ako hoće neko od ovih što su pokupovali diplome - mogu da pomognem. Da se ne brukaju, ako ne znaju što su rođeni, koju školu imaju, koliko im stan ima soba...
Čim sam čuo da je za popis spremljeno 69 pitanja znao sam da miriše na ovo – ono. Ima seksa, doduše u naznakama – tipa „da li ste venčani a živite odvojeno“ što će reći u braku ste a nema bračnih radosti. Lukavo smišljeno da se vidi kolike su apstinencije u Srbiji.
Ima još zamki, na primer ona za očeve. Kad je anketar upitao koliko imate dece žena me značajno pogleda. Htedoh da dupliram brojku, pa pomislim udariće je srčka, proleteše mi kroz glavu naslovi: „Prva žrtva popisa“, „Umrla posle odgovora muža“ – odsutanem. Ovde je potreban veliki oprez.
Iskreno više sam očekivao od popisa. Imam veliku primedbu na način realizacije – ostali smo na nivou štapa i kanapa, svejedno što se umesto papira koristi kompjuter. Biće lakša obrada podataka kad se sa terena vrate lap-topovi ali ostaje veliko pitanje zašto popis nije rađen i u on line varijanti.
Prema relativno svežim podacima oko tri četvrtine domaćinstava (1,8 miliona) u Srbiji ima internet i računar. Od tog procenta njih 37 odsto više ne ide na šaltere već poslove sa državnim ustanovama obavlja preko kompjutera. To je odlična baza za samopopisivanje. I za uštedu (pet evra po građaninu) novca i smanjenje rizika u doba korone.
Neke zemlje su to već radile, prvo se pozovu građani da on line popune upitnik, a potom se onima koji to nisu mogli pošalju popisivači. Šta nam vredi nekakv izveštaj UN prema kome se Srbija nalazi među 10 zemalja sa najvećim napretkom u digitalizaciji javne uprave kad smo u praksi i dalje u predkompjuterskom dobu.
Ne mogu ovakve akcije da prođu bez besmislica. Nisam, na primer uspeo da dokučim zašto državu interesuje adresa mog, odnosno nečijeg poslodavca. Poslodavac sutra može da zatvori firmu ili promeni lokaciju.
Ali državu ne interesuje da li ja (odnosno neko) imam drugi stan, kuću, vikendicu. Imam li imovinu u inostranstvu ili račun u švajcarskim bankama. Ni da li su mi deca rasuta po svetu, a šta ima važnije od toga nego da znamo gde je naša mladost, naš biološki potencijal.
Ne znam ko je to smišljao ni da li je po međunarodnim standardima ali suština je malo zaobiđena. A suštinu je još davno gađao Miloš Obrenović. Njegovi popisivači znali su 1818. koliko glava plaća harač, koliko ima oženjenih mušlaraca (ženskadija u to doba nije popisivana) a koliko onih koji plaćaju danak. Posle je mudri knez cenzurisao brojke da beogradski vezir ne sazna imovinski potencijal Šumadije.
Kad prođe popis izračunaćemo koliko nas je manje. Međutim, nigde se neće videti koliko ljudi živi u strahu, koliko bez dostojanstva ili koliko ima budala. Brojke su tu nemoćne, to se jedino pokaže na izborima. No, saznaćemo koliko ima klozeta – premalo za ovoliko seratora.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare