Evo vlastima prazničnog predloga da uvedu jednu stimulativnu meru - da malo olabave represiju i vrate nadu ljudima. U svakom ratu je važno imati slobodnu teritoriju, pa i u obračunu sa koronavirusom. Ukinite policijski čas tamo gde nema zaraze, neka to za početak bude opština Kosjerić.

Već nedelju dana nalazim se u zdravom okruženju i jamačno tvrdim da su Kosjerićani (ili Kosjerci) to zaslužili svojim odgovornim ponašanjem. Svi nose rukavice, ispred prodavnica su sunđeri sa dezinfekcionim sredstvom, propisno rastojanje, nema gužvi.

Pitam tetku u obližnjem selu šta će joj maska u malinama, kaže: „Sine, bolje ja da brinem o sebi nego država, nemaju oni vremena za mene. Ima jedan odavde o kome brine država, eno ga u bolnici u Beogradu i dobio je koronu“ (onkologija, prim aut.). Eto tako Kosjerićani razmišljaju.

Moja komšinica Vera koja je stigla sa Malte – ne izlazi iz kuće i jedna je od četrdesetšestoro koji poštuju izolaciju. Samo uveče po svetlu znamo da je tu.

Zanimljivo je da se i „gosti“ koji su u Kosjerić došli  uglavnom iz Beograda ovde ponašaju drugačije nego u prestonici. Odgovorniji su, solidarniji, drže se svoje vikendice i svoje bašte, nema kafenisanja, samo se preko plota razmenjuju pozdravi.

Predrag Kon je pre neki dan najavio da će mere za suzbijanje korona virusa polako popuštati. Evo idealne prilike za prvi korak. Uostalom i iz Evrope stižu naznake da će biti popuštanja. Danska je već vratila u škole decu do 11 godina, a od ponedeljka će ponovo biti otvorene frizerske radnje, stomatološke ordinacije… Česi će od 27. aprila dozvoliti vernicima odlazak u crkvu.

Šta bi rizikovala Vlada Srbije da u Kosjeriću potpuno ukine policijski čas, da dozvoli rad, frizerima, ugostiteljima, da otvori vrtić, da omogući sportistima da treniraju… A da opštinske vlasti jedino uvedu kontrolne punktove na ulazu u Kosjerić, jednostavno da neko ne unese virus.

Kakva bi to nagrada bila za Kosjerićane. A? Nisam neki stručnjak za psihologiju masa, ali čini mi se da bi ovakva odluka značila svim građanima u Srbiji, prosto vratila bi nadu u život. Nekako bi se nazirao kraj čamovanja u karantinu. Ljudi bi imali vedriju temu za razgovor, a ne samo broj obolelih i umrlih.

Kosjerić je u kriznim vremenima uvek bio drugačiji. Ovuda je Josip Broz prošao sakriven u buretu, ovde su Nemci 1941. godine izvršili prvo masovno streljanje (odmazdu). Ovde su se krila deca Draže Mihajlovića. U Kosjeriću su se devedesetih godina pobunili rezervisti i odbili da idu na ratište u Bosnu ili Hrvatsku, svejedno. Nikada Kosjerićani nisu brinuli samo o sebi.

Znaju to ljudi širom Srbije, znaju oni koji su bili u Gostoljublju, kod domaćina na Vardi, u Sečoj Reci, Skakavcima… Zato i zovu i pitaju ima li praznih kuća, došli bi i sada, ne pitaju za cenu.

Vlasti u Srbiji imaju jedinstvenu priliku da povuku odličan potez. Svakom predlogu se može naći zamerka pa i ovom, a naročito ako nešto nećeš da uradiš. Onda nađeš hiljadu razloga zašto to nije dobro.

Imam i ja hiljadu i jednu primedbu na njihov račun, ali ovde neću izreći nijednu. I kakvi su znam šta će uraditi, ali prosto dajem im priliku. Vratite život u normalu tamo gde su to građani već učinili. Srećan Vaskrs, svima koji ga slave.