8
U zapadnoj Srbiji čuo sam priču o mladom paru koji ima kuću kraj potoka. Vole prirodu, jednom mesečno prođu koritom, pokupe otpad, gumu, plastiku, sve donesu u dvorište i - spale. Iz najbolje namere i velikog neznanja čine najgoru uslugu sebi, komšijama i prirodi.
Od bacanja gume i plastike u šume i reke samo je štetnije njihovo spaljivanje. Bivši dekan Hemijskog fakulteta Ivan Gržetić je na jednoj panel diskusiji rekao šta svojim studentima deli kao životni savet na prvim časovima – da beže što dalje čim vide da neko pali pomenuti otpad. Toliko je to otrovno.
Jedna doktorka, pulmolog, kaže da se paljenjem gume, plastike… oslobađaju brojne štetne materije (dioksini, polifenoli, teški metali) koje izazivaju bolesti disajnih organa, karcinome, pad imuniteta, sterilitet…To je agresija na sebe, na okolinu i na potomke, a niko da nas osvesti, opameti, informiše i poduči. Neznanje će nam doći glave.
Proteklu subotu sam proveo na Dunavu kod prijatelja, lepota jedna. Ali na putu k njemu spazih dve deponije, na jednoj je tinjala vatra. Dok čitate ovaj tekst znajte da u Srbiji na desetine smetlišta gori, da stotine ljudi negde na svom imanju, dvorištu, u svom kotlu, spaljuje plastiku i truje sebe i sve okolo. To svakako utiče na naše sumorne brojke – godišnje od aerozagađenja umre oko 6.000 ljudi, od raznih karcinoma oko 22.000.
Ovakvi podaci ne bi smeli da budu poznati samo malom broju stručnjaka. Njihovo znanje država je u obavezi da distribuira do građana koji su i potencijalni zagađivači i prvi na udaru svog nepočinstva.
Ništa ne košta a mnogo bi se dobilo kada bi hemičari, tehnolozi, lekari, imali prostor na televizijama sa nacionalnom frekvencijom da pričaju ljudima šta ne smeju da rade. Da ih upozore – ako sada palite i udišete to i to za pet, deset godina stići će vas posledice.
Mogli bi da se snime spotovi, da se angažuju popularni glumci, muzičari, sportisti da upozore ljude. Ili recimo da predsednik države, koji nesumnjivo ima značajan broj pristalica, izađe pred kamere i objasni da se takve stvari ne čine. Da izvede računicu koliko traje lečenje, koliko jedan pacijent košta, kakve su posledice po okolinu i potomstvo.
Bilo bi to mnogo delotvornije od šupljih priča o zlatnom dobu i velikom privrednom rastu. Takođe, mogla bi vlast da povede trajnu akciju čišćenja reka i uklanjanja divljih deponija (ima ih 2.300) da nam država ne smrdi. Kad bi, na primer Vučićevi naprednjaci, čistili smeće kao što čiste budžete, Srbija bi bukvalno bila zelena oaza. Članova SNS-a ima oko 750.000 i da svaki stoti odvoji jedan dan u godini za čišćenje, to bi bila strašna armija. Ali treba neko da ih pozove, usmeri, da pokaže ličnim primerom.
Nagledali smo se ambasadora koji skupljaju otpad po našim gradovima. Njihov potez su sledile i neke kompanije, međutim, vladajuća siva masa na to ne reaguje.
Nije to za njih, zamislite napućenu ministarku da skuplja smeće.
Nije dovoljno samo busati se u prsa i vikati – ja volim Srbiju najviše na svetu. Ljubav prema istoj se pokazuje i tako što se čisti, a ne samo umnožavanjem nekretnina i uvećanjem bankovnog računa. Valja ponekad zasukati i rukave.