Jeste čuli za Ajnštajna? Fin čika. Mislio da stvari zavise od konteksta.

Nastao život poodavno
Toliko znamo
A nikad, od samog početka, nije bio ništa drugo nego borba za život.
Humor? Pa taj je ljudsku vrstu održao. Humor? Hej, hrabriš sam sebe dok ti rastežu muda (jezikom srednjevekovnih iskušenja).
E, okej je to, a? Ali ne i danas, ne i ovde.
Možda je kuga to dopuštala. Za koronu, to je previše.
Danas i ovde – a kad kažem ovde, mislim u Beogradu – samo je mrtvačka ozbiljnost i pripadajuća tuga, čemer i paranoja – prepisana, priznata i uvažena.

…

Udahnula, izdahnula.
Moram sebi da priznam.
Nemam dara za taj žanr.

Otišla na more.
Što sobom već unapred vuče ceo spektar kvalifikacija, čarobni raspon fantastičnih albeit bizarnih uvreda:
Nije bila sa svojim narodom koji pati.
Sebično se evakuisala iz žarišta.
Fotka plažne selfije dok ljudi umiru.

…

I, dok sam decu odvodila s užarenog asfalta – a kad kažem užarenog ne mislim na sunce već na atmo – nisam osećala poznatu radost zbog mora sunca lepote odmora letovanja.
Osećala sam grižu savesti kao da bežim.

Stigla. I, ono što radim oduvek i zauvek – tražim savršen kadar. Deteta na naduvanom kitu ubici. Tropskog kaktusa s neoštrim morem u pozadini. Svog novog kupaćeg pod šeširom. Šešira nad zapitanim lukom usne.
I ništa od ovih prizora nije naivno kao što izgleda. Ali – ne misli o tome previše, i izgleda naivno.

Kada vidiš slike te lepote, te šatro naivne fotografije koje izgledaju kao da nema drame, nema smrti bolesti i nema maski
Da li misliš da svega pobrojanog ja nisam svesna i sve to želim da poništim?

O, jbt, pa
Ne.
To znači da se 20x više nego inače trudim da bih tu lepotu našla, sačuvala, uramila… za budućnost.

Ali znači i da od nje jbno ne odustajem – nek živim još 4 minuta ili 4 decenije
Nikad neću pristati da živim da bih preživela.
Uvek ću preživeti da bih mogla u toj lepoti da se kupam još neki minut.

A najveća lepota od svih lepota – to ste vi koji razumete
Da
Svi jbno umiremo od kad smo se rodili

Ali, ako zbog toga treba da budemo smrtno
Ozbiljni
Onda, hej
-bolje u startu da se poubijamo.

…

PROSTO. Dugo sam pisala o kompleksnim stvarima raznih vrsta, za manje-više svaku novinu u zemlji – o suptilnosti i sofistikaciji kulture i medija, društva, mode, interneta, bože me sačuvaj – čak i politike; shvatam, međutim, da grupno nismo savladali osnove funkcionisanja, samu bazu jbnog postojanja, koja treba da omogući dalje bavljenje bilo čim ozbiljnijim.

I evo, najzad, imam iskustva, nemam frku, nije mi stalo do reputacije, a nemam ni nešto mnogo vremena. Prvi put u životu, pisaću kratko o najprostijim stvarima najprostijim rečnikom. Svima nam najviše znači, a više nemam živaca da preskačem.

Uozbiljimo se. Budimo najbolji mi. Ne budimo pičke.

Neko s rokom trajanja ne može to sebi da dozvoli.