Piše Maja Uzelac: Starost

PROSTO. Dugo sam pisala o kompleksnim stvarima raznih vrsta, za manje-više svaku novinu u zemlji - o suptilnosti i sofistikaciji kulture i medija, društva, mode, interneta, bože me sačuvaj - čak i politike; shvatam, međutim, da grupno nismo savladali osnove funkcionisanja, samu bazu jbnog postojanja, koja treba da omogući dalje bavljenje bilo čim ozbiljnijim. I evo, najzad, imam iskustva, nemam frku, nije mi stalo do reputacije, a nemam ni nešto mnogo vremena. Prvi put u životu, pisaću kratko o najprostijim stvarima najprostijim rečnikom. Svima nam najviše znači, a više nemam živaca da preskačem. Uozbiljimo se. Budimo najbolji mi. Ne budimo pičke. Neko s rokom trajanja ne može to sebi da dozvoli.

STAROST

Ej, si poludela s tim pumpanjem, zatezanjem i sveopštom histerijom pod Ne ostariti? Dokle ti misliš da će ovaj svet da traje? I da ćeš u njemu biti lepa-prelepa-mlada-premlada-nežna&sveža kao jutarnja rosa? „Za zauvek“?, što kaže jedna duhovita?

Čekaj, sve – ali bukvalno sve – oko nas govori u prilog suprotnom. Je l’ došlo do tebe šta se zbiva s klimom? Šta s vazduhom? Vidiš da hodamo ulicama s maskama? Znaš da gubiš novac svakog dana kad tvoja napumpana usta niko ne može da vidi? Kapiraš kuda ide tehnologija? Znaš šta je oligarhija? A šta totalitarizam?
Čujem jedno Klik. Ispravim se. Zaledim se. Zadržim dah.
Dok trepneš, može biti Bum! – i nema nas.

Najlepši prizor koji mogu da zamislim? Moje prelepe prijateljice – prastare. Dakle, dovoljno daleka budućnost. Da u njoj žive izborane i sede kao Ćavela Vargas. Mršave kao Odri ili debele kao Liz Tejlor. Obučene kao Frida Kalo, zanosne kao Merilin Monro. Sve bez obzira na sto godina. Nasmejane kao što bi i bile. Spomenici starom svetu.
Ana Irena i ja da nosimo najlepše turbane i poslednje modele naočara za sunce. Hana druga Ana i ja da ćutimo. Ida i da ja pevamo naglas. Mila i ja da jedemo nutelu. Jelena i ja da pijemo i snimamo. Iva i ja da sve kažemo kako jeste. Tijana i ja da pametujemo. Olja i ja da čitamo pišemo plačemo…
Možda nepokretne. Možda šlogirane pa krive na jednu stranu. Možda malo lude.

Još jedina lepša stvar koju zamišljam su moja deca, stara.
Stara dovoljno da imaju svoju decu…i možda, ako sam baš ludo hrabra u zamišljanju – decu svoje dece. Da ih gledaju onako zapanjeno kao što ja gledam njih. Kao osmo, deveto svetsko čudo. Pobedu ljubavi pred užasom.

Makar još pet minuta.
Još samo pet minuta.
Pet minuta po pet minuta.

Kažeš – kako stari ljudi ne misle samo o tome da su stari? O tome da će uskoro umreti?
Ja sam, na primer, o tome mislila sa 16. Kad misliš, tad si blizu. Tad sam smrti bila najbliža. Znači, najstarija. Dugo je trajalo, pa iz pitanja prešlo u jasnoću. Sa 17.
I, hej – zamisli: što više vremena prolazi, to manje vremena ostaje. Tim je to vreme vrednije. Neću ti reći ništa novo. Svaki sekund koji potrošiš na strah je propao sekund, a svakim časom zaliha se stanjuje.
Jebena je matematika. Uvek mi je išla. A sad u glavi imam i metronom. Baš kao kad sam vežbala gitaru. Opet sam klinka.
Blesava kao pre šesnaeste. Ali žilava kao sa osamnaest.

Sad, možda neki stari ljudi ne mogu da smisle bolju upotrebu svojih sekundica. Nego da ostave mlađi odraz u ogledalu. Okamenjenu sliku.
Izraz naivne nade. Pre nego što se ogledalo rasprsne u hiljadu komadića.
Razumem. Plače mi se.

Ali, daj da ne budemo jedni od njih.
Daj da budemo oni koji će da vežbaju pluća i da bruse fore.
Oni koji će se smejati toplo i glasno. Bezobrazno.

Oni koje će ptice gledati da im bude lakše.

Pre tog finalnog
Bum.