Piše Maja Uzelac: Ne koljite me nožem iz Maxija

Nešto je ovde čudno. Msm vidim da je nešto čudno al da ga jebeš ne mogu prstom da pokažem. Ljudi nekako uskomešani, mada prividno mirni. Prodavac klimne, spusti glavu. Okolne mušterije - zvaćemo ih komšije e da ne bih kompleksne ljudske jedinke skaredno zvala potrošačima - sklanjaju glave pred mojim pogledom.Nešto kriju.Vidim da nešto kriju iz pokušaja ležernih pokreta kojima nameštaju kape, zagledaju se kroz rafove ili u korpe. Atmosfera apsolutno konspirativna. Vazduh može da se seče nožem. I taman počinjem da se pitam da li tripujem i šta sam zapravo zgutala umesto paracetamola, kad premotam u glavi prethodnu rečenicu:Može da se seče nožem.Nožem!U matrix okretu glave skeniram prodavca, koji je leđima vešto zamaskirao dve trećine police, ali i dalje ne sasvim, ne dovoljno da ih ne vidim...i tu su! U čak tri kutije na tri police, nepojamna raskoš izbora i modela: tri!. Čuveni noževi, mitski cilj potrage sveukupnog Srblja tokom sad već celih meseci.I, od svih supermarketa svih gradova svekolike Srbijice, noževi su stigli u moj!(da, ovo je bio rimejk replike iz Kazablanke)_ili: Za šta čovek da živi ako je njegova jedina preostala destinacija ostala lokalna samoposluga?Za more i za planine nema se para, za šetnje nema se želje, za pozorište i za muzeje nema se potrebe, za zezanja i za klubove nema se snage.Ima se telefon i ima se TV. Ima se jeziva priča koja okreće stomak svaki put kad se baci pogled u te sprave. Ima se lep pogled u savršene živote nekih drugih ljudi na instagramu.Svaki dan, sve što čovek može i mora, jeste da ode po hleb i mleko u maxi preko puta. Neki put i sir ili meso.I, prvi put od vremena - šansa da za svoj, već inače potrošeni, dinar, dobije neki kurčevi luksuz.Još, nešto čime mogu da seku onaj hleb i sir i meso. Još, poreklom iz dalekog, kvalitetnog Japana. Još, nešto što zanima i muškarce i žene.Još, nešto čime mogu da ubiju nekog. Ako ih nagazi previše.-I tu kreće društvena igra - a svi će se složiti da je i dalje dosta zanimljivije uživo nego na društvenim mrežama - skupljanja nalepnica, pretrage prodavnica u koje je stigao, u prvo vreme: nož za hleb, ili nož za ljuštenje...a zatim, kasnije tokom vremena , već - bilo koji nož...i - eh - sakrivanja pronađene lokacije od drugih, jer drugi su neprijatelji, konkurencija!Noževa neće biti za sve.Ne!-Stanje stvari: ovih dana, noževe možete naći na portalima tipa kupujemprodajem za x puta više keša nego u prodavnici, a na prodaju su i nalepnice.Svi su već zaboravili da je glavni plus ovih noževa bio što ih dobijate za dž. Ili skoro.I zapamtili samo:Da ih žele._Baj d vej, što se samih noževa tiče:(Znam, kockam se životom.Ali kapiram da se putem linča krećem već predano i bez ove izjave.I unapred molim samo:Ne koljite me nožem iz maksija!)To sranje je jbno tupo....PROSTO. Dugo sam pisala o kompleksnim stvarima raznih vrsta, za manje-više svaku novinu u zemlji - o suptilnosti i sofistikaciji kulture i medija, društva, mode, interneta, bože me sačuvaj - čak i politike; shvatam, međutim, da grupno nismo savladali osnove funkcionisanja, samu bazu jbnog postojanja, koja treba da omogući dalje bavljenje bilo čim ozbiljnijim.I evo, najzad, imam iskustva, nemam frku, nije mi stalo do reputacije, a nemam ni nešto mnogo vremena. Prvi put u životu, pisaću kratko o najprostijim stvarima najprostijim rečnikom. Svima nam najviše znači, a više nemam živaca da preskačem.Uozbiljimo se. Budimo najbolji mi. Ne budimo pičke.Neko s rokom trajanja ne može to sebi da dozvoli.