Piše Maja Uzelac: Moje ime je Konstrakta i pobedu očekivala nisam

E Corpus je sanum I šta ćemo sad?

Deca u vrtiću to vrištuckaju oko lavora. Sinhrone plivačice to izvode u bazenu. Narodne pevačice to zapevaju sa trilerima u kafani. Papagaji to krešte po kavezima. Zendaya, zvezda Euforije, stavlja to na svoj instagram profil.

Kada smo prošli put ovo imali?

A da, nikad.

I sad ćemo u Torino.
Gde
Konstrakta predstavlja Srbiju.
Ne drugu, ne prvu; ne krug dvojke, ne palanku; ne opoziciju, ne poziciju; ne urbane, ne seljake; ne pametne, ne glupe; ne sisate, ne ravne; ne prefinjene, ne sirove – ne.
Ona ide da predstavlja Srbiju zemlju – okej, rastrzanu i zajebanu; ali lepu i čudnu i punu potencijala…
da samu sebe zajebe (dopunjava mi glasić u glavi).

A oookej – da – i to, između ostalog!
Ali PUNU potencijala.

I to je samo jedan od njih.

Pa daj jbt da je zagrlimo.
(Konstraktu, ne Srbiju.)
Hajde da je ne shvatimo kao povod za Zvezda-Partizan, i za partizane-četnike.

Da smo svesni toga da je ovo s njom neka mađija. Koja se pruža i do Evrope, pa dalje.
U naletu.
Koja i tamo, već ovog časa, ljude sklone i nesklone Evroviziji tera da gledaju i da pevaju, njima nerazumljive reči, kao mantru.
Koja ih tera da plešu, koja ih tera da misle.

O tome zašto umetnica pere ruke.
– Možda usput otkriju Marinu Abramović.

O tome zašto umetnica nije nasmejana.
– Možda usput saznaju za EKV ili za Laurie Anderson.
O tome šta znače krstovi, cvetovi, uniforme.
– Možda usput dobace do Laibacha.
O tome kako je nastao Triptih.
– Možda se usput pokaju.

Sve je to Konstraktin krvotok, uz centralnu arhitekturu stejdža i uz snimak frontalno, u čelo.
Kamere su skucane u pogled.
Jer, znate
Malo

Imamo Isusa na krstu.
Malo

Imamo Noleta na meču.
Mnogo
Imamo sve što nas boli i sve što nas muči
U ogledalu.

Imamo
Konstraktu na potezu.

I nije joj lako.
Jbno uopšte.
Dok nam pomaže:

U zemlji da se suočimo
Van zemlje da se operemo.
.

Pa kažem
Savladajmo niske porive
Svako po par šamara u ogledalu jutros, molim

I zagrlimo umetnicu
Koja nikog ne prezire
Za sve nas se plaši

I u naše ime se peče na svim vatrama

Prvo u pesmama
A sad na toj javnoj sceni
Upornoj

Surovoj
Tvrdoj.

Suvoj.

–

Ovo je njena Molitva.
A dvehiljadedvadesetidruge ima zašto
O, da.

U zdravom telu
Posle svih doza i svih lekova
Ovih dana
Živi

Očajan duh.
Ali svi počinjemo da shvatamo da to možda i ne mora jbt.
Trenutak je takav da su krenula
Da se slažu čuda
–
Proleće dolazi ovaj put uz glasove:
I šta ćemo sad?
Jer:
Tako smo i za Beoviziju mislili: nema druge
Pobediće isto što pobedi svaki put
Šta god radili
Međutim:
Šta smo radili? Ne ništa kao obično: ništa
Nego
Nešto smo radili:

Ponelo nas, pa smo glasali.
I
Šta ćemo sad?
U aprilu, a i generalno:

Verovali ili
Verovali i
Verovali
(neću reći ne):

–

Umetnica može biti zdrava.
Biti zdrava
Biti zdrava

Može
Može
Može

–
E.

…
PROSTO. Dugo sam pisala o kompleksnim stvarima raznih vrsta, za manje-više svaku novinu u zemlji – o suptilnosti i sofistikaciji kulture i medija, društva, mode, interneta, bože me sačuvaj – čak i politike; shvatam, međutim, da grupno nismo savladali osnove funkcionisanja, samu bazu jbnog postojanja, koja treba da omogući dalje bavljenje bilo čim ozbiljnijim.
 
I evo, najzad, imam iskustva, nemam frku, nije mi stalo do reputacije, a nemam ni nešto mnogo vremena. Prvi put u životu, pisaću kratko o najprostijim stvarima najprostijim rečnikom. Svima nam najviše znači, a više nemam živaca da preskačem.
Uozbiljimo se. Budimo najbolji mi. Ne budimo pičke.
Neko s rokom trajanja ne može to sebi da dozvoli.