Podeli
kolumna Maje Uzelac
Maja Uzelac, Foto: Zoran Lončarević/Nova.rs

Postoji lingvistička teorija koja kaže da su se ljudi u pradavna vremena sve razumeli bez reči. Znači, što se kaže - na osećaj. A jezik, e pa taj je nastao kad se pojavila prva potreba da se slaže. Mislite o tome.

Mi učimo jezik i paralelno učimo da tim jezikom ne kažemo kako jeste.
Kako da se stvari ublaže taman toliko da ne boli. Kako da se kaže taman tako da se niko ne nađe prozvan. Tako da je “elegantno”. “Dostojanstveno”. “Pristojno”.
Umereno. Upeglano. Književno.
Književno?
Pa da, vidiš, sad suprotno tim retro Vukovim idejama – treba govoriti kao što pišeš. A pisati treba kao da se kandiduješ za nagradu koja nosi ime korporacije. Pa ćeš taj keš inkasirati samo ako CEO nema komplikovane emocije spram tvog uratka.

Jebeš to.
Jebeš rečenice koje služe da misao obmotaju u nežne neprozirne velove. Jebeš konstrukcije koje treba razgrnuti da bi se došlo do reči koja znači. Jebeš previše reči za prostu poruku.
Jebeš kićenje ako ne služi da naloži ili zabavi. Jebeš razlaganje ako ne služi da objasni ozbiljne dubine.
21. vek je previše sirov za filosofiju kompleksniju od one koja stane u broj slova na tviteru. I previše neizvestan za esejistiku.
A tviter nas je naučio raznom. Intepunkcija troši vreme. Smisao hvatamo u letu. Nedostatak vremena propamećuje.
Jezička ekonomija danas znači sasvim drugo od onoga što je značila nekad.
Znači bam u glavu i nastavi dalje.
Još te neko negde čeka.

Svi mi moji tekstovi pre ovih prostih iz rubrike Prosto danas zvuče anahrono. Vreme ih je pregazilo. Nije pregazilo – izgazilo. Sravnilo sa zemljom.
Temeljno i pouzdano kao slon.
Izbrisalo.
Precizno kao laser.
Nema ih.
Jer za njih nema vremena.
Nema se.

Sad
Ne mislite da kažem da nema vremena za paklene rečenice s trilion zareza Crnjanskog. Ili za Hamsunova starovremski tupo usporena odmotavanja radnje. Ili za goruću plesnu trilogiju Viržini Depont.
Ne.

Za neprimereno duge a lude a očajničke vriskove sumanutih pogleda put svojih creva i u ambise civilizacije uvek će biti vremena.
Uvek treba to vreme da izmislite. Da izmislimo.
Da izmislim.

Ja izmislim.

Ali, za novinske tekstove, portalne crtice, usputne razgovore, oči-u-oči razmene…koje ne prelaze na stvar
koje
obilaze da bi
prećutale ne suočile se
ne razgrnule ne uvredile


nema vremena
Prosto
Nema poente.
Nismo svi Tolstoji ni Dostojevski
posebno nismo to svake nedelje u pravom času
ni svakog dana u prolazu
Bože, hvala ti na tome Jer
Ne treba
Toliko Ne Treba
ni da budemo

Pa ne otimajmo vreme, ne otimajmo mozak prolaznicima kroz atare kao da su samo nas čekali
Jer, oni ne znaju
a probaće da pročitaju
s ekrana iz očiju kako god
probaće
da se probiju
Imajmo milosti

Držimo se zakona logike
Zakona istine
Zakona ekonomije
Jezičke
Emotivne
Logičke
Svake

Eto, to sam htela da kažem
Jer
Bljuje mi se od obaveze da održavam prošlovekovne forme
Iste takve odnose
Da ne koristim reči koje POSTOJE samim tim znači da je za njih BIO potreban označitelj
Bila neophodnost
Znači – tačne su
Zvuče opako

A kako drugačije
Ovih dana zvučati

I tu reč da ne koristim?
jer
Ima drugih 6 koje je kombinacijom mogu zameniti
normalno – samo značenjem
bez tog efekta

Ovaj
Je l me kapiraš

Prođe život.
Pređi na stvar.

I nemoj preći nežno.

(Ali, znate, ja pišem za javnost…
Ali – pa upravo zato
Naročito.)

BAM.

PROSTO. Dugo sam pisala o kompleksnim stvarima raznih vrsta, za manje-više svaku novinu u zemlji – o suptilnosti i sofistikaciji kulture i medija, društva, mode, interneta, bože me sačuvaj – čak i politike; shvatam, međutim, da grupno nismo savladali osnove funkcionisanja, samu bazu jbnog postojanja, koja treba da omogući dalje bavljenje bilo čim ozbiljnijim.

I evo, najzad, imam iskustva, nemam frku, nije mi stalo do reputacije, a nemam ni nešto mnogo vremena. Prvi put u životu, pisaću kratko o najprostijim stvarima najprostijim rečnikom. Svima nam najviše znači, a više nemam živaca da preskačem.
Uozbiljimo se. Budimo najbolji mi. Ne budimo pičke.
Neko s rokom trajanja ne može to sebi da dozvoli.

Komentari

Vaš komentar