Podeli
Foto: Bojana Janjić

Divim se toj majci i ženi koja je to sve preživela, da nosi polumrtvo dete u rukama. Ali i onoj koja je preživela još veće traume, i evo sad sam tu ja - Žena koje više nema.

Neuhvatljive su mi misli poslednjih dana, lomim se između posla, male mature ćerke, i sina u “teškom obliku puberteta” i tinejdžerstva, racionalnog razmišljanja, onoga što me kao ženu muči, obaveza. Juče sam čak u jednom trenutku pred kraj radnog vremena otišla u toalet da se isplačem jer sam se iznervirala i nešto me je pogodilo. Obrisala sam suze i vratila se da završim posao. Sada sam takva žena, koja ode i odradi profi plakanje koje ne traje više od par minuta. Nisam sigurna da je poznajem najbolje, ali sam se pomirila sa tim da sam ja sada, posle svega, žena koje više nema.

Kada sam saznala za samoubistvo žene, doktorke, nisam pomislila da će to imati uticaja na mene. Ne tolikog uticaja. Nisam je poznavala, ne znam ništa o njoj, a ne mogu da prestanem da mislim na nju, još jednu ženu koje više nema. Imam sliku u glavi, teskobu u stomaku, i osećaj odgovornosti blago pomešan sa osećajem krivice, da. Svašta se tu isprepletalo u meni, iracionalno i racionalno. Pokušavala sam da rekonstruišem bol, scenu, pločice u wc-u, trenutak kada je ušla, kada je rekla poslednje reči, u mislima sam pokušavala da je spasim i vodila sam sebe na mesto događaja, kao da to ima neke veze sa realnošću, kao da sam bitna, kao da imam neku ulogu.

Ništa od toga nisam uspela, uz sve napore, nenormalne i nadljudske, jer je više nema, jer ne mogu da budem tamo, jer nisam bila tu. Te žene više nema, a ni ove žene više nema. U svim tim maglovitim i sumornim danima, u haosu u koji sam sebe ubacila, setila sam se nekih drugih pločica i situacije u koju mogu da se smestim. U trenutke kada sam bila neka druga žena, koje danas jedva mogu i da se setim, koju sam stavila u sporednu ulogu. Ali sam tu. Živa sam.

Ima taj jedan događaj u mom životu, kog se bliski ljudi sete i pitaju me kako sam to preživela, najčešće žene. Kada mi je ćerka imala mesec i nešto, imala je problema sa plućima, i zapušile su joj je donje bronhije i nije disala kako treba. Odmah sam je uzela, živeli smo blizu Instituta za majku i dete. U kolima je prestala da diše skroz dok je bila u mojim rukama. Bila je modra, usne plave i potpuno se izgubila. Uletela sam u Institut, znate kako je tamo noću, sve klupe su pune sa iznemoglim roditeljima i bolesnom decom. Nisam čekala nikakav red, samo sam uletela u ordinaciju za pregled. Videli su dete, doneli kiseonik, pitali me da li sam sposobna da je držim u rukama do sprata liftom ili da je dam sestri, jer mora kiseonik da joj se drži na ustima tokom transporta. Rekla sam da ću je ja nositi i držala sam joj masku na licu do Intenzivne. Odneli su je, rekli nam da sačekamo.
Mislim da sam već tada bila izvan svog tela i mozga, na ljude oko sebe u tom trenutku sam gledala kao robote, kao funkcije, kao krivce, kao tamo neke senke. To se dogodilo pre 14 godina, moja ćerka je živa i zdrava i danas polaže maturu.

Ja sam isto živa, ali tu ženu iz Instituta više ne poznajem. Kada me pitaju, kako sam to preživela i da li sam svesna trauma koje sam sigurno imala i imam zbog toga, ja kažem da ne znam. Dodam samo da mi je i sin jedva preživeo na rođenju jer me je ginekolog ispalio i nije se pojavio na porođaju. I počnem da se smejem, jer sad ih gledam oboje, tu su i srećna sam jer su živi i zdravi.
Ali ne uspevam da vidim sebe tada, ne znam tu osobu, ona za mene više ne postoji. Divim se toj majci i ženi koja je to sve preživela, da nosi polumrtvo dete u rukama. ali i onoj koja je preživela još veće traume, i evo sad sam tu ja – žena koje više nema. Otud verovatno i osećaj krivice. Za ženu koja se ubila se pitam kada je prestala da bude ta žena koju je pamtila, kojoj se divila, koja je bila srećna. Da li mnogo pre samoubistva, ili tog dana. Kada se odvojila skroz, kada više nije mogla, kada je otišla od sebe. Te žene više nema, još jedne žene više nema, a ubijaju nas na svakom koraku. Opraštam se i od nje, i čekam priliku da pomognem i budem tu, uhvatim za ruku, i utešim neku drugu Ženu koje više nema. Osvrnite se, najpre prvo oko sebe i vidite koliko ste otišli daleko. Uhvatite se rukama čvrsto za tlo na kojem stojite, dok pomoć ne stigne.

Komentari

Vaš komentar