Piše Magda Janjić: Kako ste?

Kolumne 02. sep. 202012:55
Podeli:
Foto: Bojana Janjić

Juče je bio moj dan kada imam planove, pa sam bila ogorčena što me drugi ljudi ugrožavaju. Ne znam da li će i sutrašnji dan biti takav, ali znam šta ne moram. Ne moram da uništavam drugim ljudima živote, urlam na njih, kinjim ih, širim im zarazu.

Posao mora da se radi. Deca moraju da se obuku, nahrane, pošalju u školu. Paučina iz ćoškova soba mora da se počisti. Maska mora da se nosi. Mora da se ustane, ode u park sa malim detetom, razmeni poneka reč sa ovim i onim. Da se večera, pogleda malo TV, spava. Pa opet isto. Moranje se nešto nije promenilo otkad nam je korona virus ušao u živote. Čak i ako u trenutku pomislim, ma ne moram ja ništa, ne moram đavola.

Juče sam se vozila u krcatoj 83. Ta linija više nema zglobne autobuse, ima samo male buseve. A saobraća Zemun – Crveni krst. Zglobne su ukinuli na toj liniji odavno, i to je samo još jedna u nizu idiotskih stvari u ovom gradu, ovoj zemlji, jer šta koga zabole kako se voze smrtnici, radnici, učenici. E pa tako se i voze, mnogi bez maski, stisnuti jedni uz druge, odvajaju ih samo povremeni pogledi prezira, očaja i razumevanja. Dečak, tinejdžer, je ušao na jednoj stanici sa bajsom u bus, velikim bajsom, nije nosio masku. Ljudi su se kačili na bajs, nisu mogli da izađu, i ništa. Tako smo se vozili, dok sam ja vizualizovala kapljice koje mi ulaze u oči, kosu, telo, dok se tako kao krompiri tumbamo i oslanjamo jedni na druge.

U takvim situacijama se ja obično zapitam šta je u glavama tih ljudi, kako su, zašto ne nose masku, možda su imali koronu, pa i onda, nosi je zbog drugih. Ljudi se plaše za svoje zdravlje, zdravlje njihovih starijijh, dece, ali i za to nikoga ne zabole. Ukratko, ljude zabole za njih same pa tako i za ostale. Dakle – kako su? Pretpostavljam užasno. Ti dani mogu da budu pogubni, onda kada ti nije ni do čega, skineš masku, jebe ti se i za to, i da li ćeš da se razboliš i da li će svet da nestane uskoro. Toliko ti bude muka od svakodnevnog straha od bolesti, egzistencije, kredita, otkaza, kako će deca da se snađu u školi, da se jednostavno prepustiš. I tu mogu sekunde da budu u pitanju, sve zavisi koliko je ko psihički sjeban, koga je stres samleo, ko ne može noćima da spava i ko se koliko pravi lud na sve okolo.

Onda se probudiš, nije više taj dan, ipak ti je malo stalo do života, pa nosiš masku, setiš se da ipak imaš neke planove, pa se paziš. Ne ponašaš se kao budala koja živi od danas do sutra, imaš i neki plan za sebe, decu, devojku, momka. Ali džaba vam ta iskra svetlosti kada ste juče bili sebični jer vam je muka od svega. Možda ste se zarazili, možda ćete ubrzo umreti, možda ćete nekoga zaraziti, ali važno je da vi izgurate svoj loš dan, onako kako vi hoćete. Ne mogu da kažem da ne razumem. Juče je bio moj dan kada imam planove, pa sam ogorčena što me drugi ljudi ugrožavaju. Ne znam da li će i sutrašnji dan biti takav, ali znam šta moram. Ne moram da uništavam drugim ljudima živote, urlam na njih, kinjim ih, širim im zarazu.

Pazite se sebe, ali i na sebe, najviše u tim trenucima, tim danima, svaki nemar vas može koštati svega što ste imali ili želeli. Sutra će biti kasno.

Komentari

Vaš komentar