Ovo što ću vam ispričati potpuno je neverovatno, a desilo se u utorak, 20.oktobra 2020. U stvarnosti stvarno.

*

Ova priča počinje tefterom luksuza, krajem maja 2011.

*

Pre devet godina, petog meseca, Nenad Radujević i ja smo se uputili u Muzej grada Beograda – imali smo specijalnu misiju.

Krenuli smo u lov na luksuz od druge polovine 19.veka do I svetskog rata.

Studio „Klik“, dobio je zadatak da napravi izložbu luksuznih predmeta u kući kralja Petra I Karađorđevića, a ja sam bila tu da pomognem pri selekciji predmeta sa najzanimljivijim pričama i da sve to zabeležim, istražim i raspišem u katalog – tefeter kao prateći element izložbe – doista, važan.

*

Ušli smo u riznicu i zaronila sam u istoriju ovog grada.

*

Na prvom mestu u tefteru luksuza je biti svoj i imati osvetljenje.

Godine 1841., taj nepismeni, a tako mudar i prepreden Miloš, postaje gospodar srpske varoši i vraća mu sedište administrativne i sudske vlasti.

On je tada tražio da se u Beograd uloži milion groša.

„Vama je poznato da nam priteženije Beograda više vredi od čitavog predela jednog.“

Po njegovom dolasku bila je čemerna atmosfera, ali, postepeno oslobađajući se zuluma – Miloš i prvi sugrađani, počeli su brzo da se oporavljaju te su za nepunih 20 godina zagospodarili beogradskom čaršijom.

Hatišerif je Beogradu pored samouprave doneo i prvi luksuz – ulično osvetljenje.

Vezir je protestvovao kod Miloša što se ova novina uvodi, ali mu nije pomoglo.

Uskoro su u Beograd počeli pristizati predstavnici stranih država – tako je grad, iako su još u njemu bili Turci sa sve vezirom na čelu – postao prestonica mlade Srbije.

*

Ređale su se najneverovatnije priče – predmeti su bili stvarni, opipljivi i tu pred mojim očima.

Neki u boljem, a neki u lošijem stanju.
*

Nenad je odabrao haljinu da je izloži, kao vešti poznavalac mode – prepoznao je na keca – asa.

*

Najomiljenija zabava srpskog građanskog društva bili su balovi.

Najpoznatiji bejahu u Kolarcu, a najprestižniji su bili oficirski i čuveni Svetosavski – kostimirani bal.

Jedna od rekvizita beše kožna knjizica u kojoj se upisivao redosled igara i imena potencijalnih partnera za ples.

Nikad prežaljena ljubav kneza Mihaila – Katarina Konstantinović Blaznavac Bogićević, bila je fatalna žena koju su sugrađanke volele da kopiraju. Do u detalja su opisivale svojim krojačicama kakvu je haljinu nosila ne bi li im sašile istu ili makar sličnu.

Ova dobro sačuvana, Nenadov favorit, bila je haljina od ružičastog brokata sa svetlo-bež buketićima cveća i lišća, a sa unutrašnje strane ima bogat riš od oker čipke.

*

Nizali su se predmeti koji svedoče istoriji ovog grada, tabakera Branislava Nušića, potom igla za kravatu napravljena od metka kojim je pokušan atentat, a koju je meta – kralj Milan rado nosio. U zlatnom prstenu, sa neizmenično postavljenim rubinima i dijamantima – fiksirana glava od metka.

*
Godine 1882. topovi su grunuli i okupljeni svet se tiskao i uzvikivao: „Živela Kraljevina!“

Krunisanje je u Sabornoj crkvi.

Činodejstvuje poglavar Srpske pravoslavne crkve.

Ceremoniju prekida mlada žena – u ruci joj je revolver i puca.

U akustičnoj crkvi – pucanj odjekuje snažno.

Atentatorka beše savladana – brzo se saznalo da je to Jelena Ilka Marković, žena pukovnika Jevrema Markovića koji je po kraljevom nalogu streljan posle učestvovanja u Topolskoj buni. Ilka je želela da ga osveti i četiri godine je planirala ovaj čin.

Ilka je izvršila samoubistvo i tako je u lokvi krvi počela borba za srpski presto.

*
Luksuz Kneza Mihaila pak beše nesrećna ljubav.

Prosvećeni Mihailo, voleo je krzna samurovine. Oženio je knjeginju Juliju, Mađaricu plave krvi, ali potomaka nisu imali, kao ni ljubavi.

On je voleo drugu, Katarinu Konstantinović, mladu rođaku i to nije krio.

Razvodu su se protivili svi – od crkvenih velikodostojnika do naroda.

Mihailo nije želeo da odustane.

Kćeri Ankinoj, poklonio je medaljon ukrašen krstom od safira, lengerom od smaragda i srcem od rubina okruženog dijamantima.

Ovaj medaljon je čuven pod nazivom – „Vera Ljubav Nada“.

Pozadina medaljona je od brušenog stakla, predviđena za fotografiju.

Jednoga dana dok su šetali Košutnjakom, knez već u godinama i mlada devojka u pratnji njene majke – začuli su se pucnji.

Samo je Katarina preživela atentat. Počinioci nikad nisu pronađeni.

I danas, stihovi njegove pesme „Što se bore misli moje“ – žive u narodu i postali su starogradski evergrin.

Jedni smo od retkih naroda koji imaju luksuz da u kafani lamentiraju pevajući pesmu nesuđenog kralja – modernog kneza reformatora.

*

I stigli smo do ključne priče koja je tog maja u prostorijama Muzeja grada postala moja opsesija.

Došla sam do kutije sa nakitom misteriozne dvorske dame.

U moj život je bez ikakve najave ušla Draga Mitrićević.

*

Nekada lepotica, Draga, bila je dvorska dama. Pojava za kojom su svi okretali. Bogata da ni sama nije znala koliko.
U mladosti hirovita prelepotica, a u starosti usamljena i škrta. Živela je sama u velikoj kući u ulici Kralja Milana broj 5.

Novine su uprkos protivljenju policije, koja je već neko vreme bezuspešno tragala za bogatašicom – na naslovnoj strani objavile misteriju njenog nestanka.

Po salonima se nagađalo kakva li ju je sudbina zadesila. I dok je policija tragala po celoj Kraljevini – bogata, ćudljiva starica ležala je već nekoliko dana mrtva u podrumu svoje kuće – prekrivena drvenom građom i cepanicama.
Leš milionerke, pronađen je 4. februara, a na trpezarijskom stolu – gozba i pečena ćurka kojoj je neko isekao batak.

Na stolu novine sa datumom 20.januar 1933.

Slučaj dostojan Herkul Poaroa.

*

Grad je pleo intrige, na balovima i po salonima se samo o tome pričalo.

Zašto je ubijena dvorska dama Mitrićević?

Da li je zločinac neko ko je hteo da se dočepa i nekretnina pored pokretnih vrednosti multimilionerke rentijerke Drage? Ali, to nikad nije otkriveno.

Nećak – večiti student prezadužen i uvek u društvu lepih, a skupih žena na dan ubistva bio je u bečkom varijeteu i imao je čvrst alibi.

Osumnjičeni su bili još poštar, čitač strujomera, kontrolor vodovoda i Albanac koji je donosio drva – to su bile jedine osobe koje je čudna milionerka puštala u kuću.

Loša policijska istraga – nemarnost i poraz islednika doveli su do velikog skandala koji se godinama prepričavao po Beogradu.

Ubistvo ove beogradske milionerke ostalo je obavijeno velom misterije.

*

Iz kutije za nakit za izložbu, izdvojila sam prstenje iz perioda 1920. – 1925.

Nenad se složio.

Sva polja su ispunjena dijamantima, tehnika – „na proboj“ i predstavljaju uticaj secesije i art dekoa u domaćoj izvedbi.

*

Od malena sam bila luda za knjigama Agate Kristi.

Maštala sam da pišem krimi romane.

„Cluedo“ mi je omiljena društvena igra.

Sa slučajem Drage, videla sam sebe u futuru.

Iznajmila sam stan blizu Narodne biblioteke u ulici Svetog Save.

Zamišljala sam kako svakodnevno odlazim u biblioteku i čitam štampu iz tridesetih – potom, rekonstruišem eru, nju i slučaj.

*

Stan je bio u krošnjama, idealan za pisanje.

Na vratima je pisalo Grgić.

Savršen pseudonim Krošnja Grgić je stvoren kojim bi se predstavljala pri pokušaju da rešim slučaj iz 20.veka.

Nabavila sam svu moguću stručnu literaturu kako se piše kriminalistički roman.

Bila sam presrećna.

I počela sam detaljano da se pripremam za maraton.

Svima sam prepričavala sinopsis budućeg romana.

Svako je želeo da mi pomogne da nađemo ubicu.

Prvo sam se bacila ne teoriju – konstrukcija detektivskog štiva.

*

Pisanju čovek mora u potpunosti da se posveti, to je rad u kamenolomu.

Jako je teško raditi druge poslove uz pisanje.

A posebno kada se naumi da se istraži nešto od nule po stvarnom događaju.

Počela sam da sumnjam da ću uspeti da se istovremeno prehranim i da se bavim peripetijom Drage.

Za razliku od nje, nisam milionerka.

Ne može se biti dobar, a gladan detektiv.

*
Došla sam kod svog Đotiš učitelja na konsultaciju.

Imala sam nekoliko tema od životne važnosti, jedna od njih beše kakve su mi šanse da izađem na kraj sa romanom u nastajanju za koji sam, u tom trenutku posle skoro dve godine veoma mučnog,sporog i kompleksnog pocesa koji mi je gutao vreme, imala prvu ruku konstrukcije – ispisane likove, liniju priče i radni naslov.

Naslov je bio posveta jednoj od mojih omiljenih pesama iz 20.veka, iz SFRJ – „Tko je zgazio gospođu Mjesec?“ grupe Videoseks.

Umesto zgazio – ubio. Umesto meseca stajalo bi D.

*

Đotiš učitelj je zainteresovano počeo da proučava komplikovane mape zvezda.

Već mi je jednom rekao da mi stoje tri knjige zapisane u raspored po rođenju.

Dve sam ispucala, bez velike svesti da neću imati još puno šansi.

Lice mu se za nijansu smračilo.

Rekao mi je pažljivo i tiho, smirenim glasom – ukratko – da se manem Drage.

Njena sudbina te vodi na groblje, tu počinje i završava se njena priča, a to nije mesto na kome ti treba da boraviš.

To znaš.

*

Da, znam da groblja nisu mesta za mene – sa jedne strane tuga, kukanja, naricanja i bol koja upijam kao luda nezaustavljivo, poput sunđera, a sa druge strane neverovatan mir i ideja da bih volela što pre tu da završim – konačno odredište.

Definitivno, groblja nisu za mene i izbegavam da na njih dolazim i kada moram, a kamoli fakultativno.

*

Napisaćeš ti knjigu o sebi, a ne o nekom drugom.

Rekao je i lice mu se obasjalo.

Moj Đotiš mnogo voli da saopštava lepe vesti.

*

I tako sam se oprostila od Drage.

Spakovala sam sve napisano u jedan fajl koji stoji u nekom od crknutih kompova.

Izvinila sam joj se i priznala joj da ne umem i ne mogu da rešim njen slučaj.

Krošnja Grgić je posle toga nestala, a ja sam se ubrzo preselila iz ulice Svetog Save.

Možda u sledećem životu budem detektiv ili nova verzija Agate Kristi.

*

I osvane utorak, 20.oktobar 2020.

Od mog pokušaja da rekonstruišem život i smrt Drage M., prošlo je nekih sedam godina.

Priznajem da dugo nisam mislila na nju.

Ko još voli da misli na svoje propale pokušaje.

Oni nas koče za dalje.

*

Pozovem divnu Tanju iz Lagune sa kojom dugo i lepo sarađujem da se raspitam šta ima novo na tržištu knjiga, da li mi nešto naročito preporučuje.

I Tanja mi kaže – „Tebi će se sigurno dopasti – prvi srpski dokumentarni triler. Do viđenja. Napisao ga je Živojin Petrović. Neverovatno, šetao je grobljem i pogled mu je privukla nagrobna ploča na kojoj je samo pisalo – Do viđenja.“

Nastavila sam u polu-transu umesto nje da pričam – „A da nije u pitanju slučaj ubijene dvorske dame, multimilionerke Drage…“

Ona se nasmeje i kaže – „Kako znaš?“

Rekoh kroz smeh – „Nećeš verovati, ali to je knjiga koju sam ja htela da napišem.“

*

I cele sedmice razmišljam o tome kako je neverovatan ovaj život.

Draga mi je našla zamenu, ovog puta uspešnu.

Gospodin Petrović je bio na pravom mestu da primi njenu poruku.

Do mene je došla preko nakita, bila je to pogrešna lokacija i ja sam bila pogrešna osoba.

Nije kome je namenjeno, nego kome je suđeno.

*

I uranjam sada u knjigu koju sam mogla napisati, a nisam – ali mi je puno srce da je ta priča konačno napolju.

Sve u svemu, dostupna je za scenariste i reditelje – idealna kao serija od 11 epizoda.

Epoha. Najlepša era secesije, a priča počinje na dvoru.

Istorijski spektakl.

Intrige, misterija, ubistvo, zagonteka…

Preporuka od srca kolegama filmadžijama.

Začudni život i smrt Drage Mitrićević.

*

Ovaj 20.oktobar ću dugo pamtiti – Beograd mi je darovao najbolji dar – dobru priču za ceo život.

Hvala ti moj grade.

*

I #Besafe – komentari su omogućeni – čitamo se!