Tačno u ponoć, mojom ulicom prošao je jedan kabriolet. Iz tog modela automobila bez krova čula se pesma "Devojko mala". Originalna verzija pesme koju izvodi Đuza Stojiljković.
Zvala me drugarica iz Njujorka kaže – Au, alaj se kod vas zakuvalo.
Rekoh ništa me ne pitaj.
Davnih dana proključalo na hladnoj ringli.
*
Čini mi se da mi je biće iscrpljeno.
Kao kada mnogo jašeš po telefonu, zaigraš se, zatupiš, pa se iznenada zabezekneš jer si ostao bez baterije.
Ovo društvo i cela ova konfuzija isisava energiju jer nikako da se nešto razreši.
Ovde nema završenog poglavlja.
Samo se nagomilava niz.
I isključim se iz svega i živim neki svoj život i kada se uključim opet – niti jedna otvorena tema se nije u međuvremenu završila nego je dodat još jedan nov scenario – još jedna muka – ovo je maratonski rijaliti šou od države.
Kakva ekipa ljudoždera vegeterijanaca upravlja ovim feudom – teško je za prepričati nekom ko živi u bilo kakvom uređenom iako nimalo idealnom društvu.
*
Onda zamolim drugaricu da mi priča malo o Njujorku.
Da mi opiše nebo.
Kakvo je proleće u Central parku.
Kakvi su izlozi.
Šta je od hrane u modi?
Kaže – spanać, ovog proleća u Njujorku su svi ludi za špinatom.
*
I priča mi.
I zatvorim oči i slušam je.
I putujem.
*
Mora maštom jer ko zna kada ću u stvarnosti stvarno sesti na avion i zaputiti se na svoje omiljeno ostrvo.
Jeste da Menhetn mrvi, ali ti daje neku teško opisivu pokretačku energiju.
Deset dana je dovoljno da budeš na tom napajanju i doneseš kući pun kofer ozarenja i nadahnuća.
Mada, toliko sam bila luda za tim gradom da sam se i po tri dana akala po aerodromima na nemogućim letovima da bih provela vikend u NY.
Znači, šest dana u putu zarad tri svitanja iznad Hadsona.
Eto toliko luda sam bila za tim gradom.
*
Završavam razgovor sa drugaricom pozdravom – „Vidimo se uskoro.“
Realno nemam pojma da li će se to desiti tako skoro, ali znate kako kažu – Nikad ne zatvaraj vrata šansi pred nosom.
Ostavi vrata širom otvorena da navrate mogućnosti.
Abrakadabra.
Nemoguće jeste moguće.
Jebeni medžik.
*
Izlazim na terasu.
Volela bih da je balkon.
Lepše zvuči.
Ali nije.
*
Pun je Mesec čini se kao oko.
Tiltuje mi u slepoočnicama.
Osećam kako neću moći da spavam.
Pomalo se osećam kao talac – klaustofobija neka mi prođe kroz sistem – kada ćemo izaći iz ovog ćorsokaka?
Ima li kraja ovoj dušegupki?
Meseče, znaš li ti?
*
Umesto odgovora naišao je zvuk poznate pesme.
Pomislih u prvom trenutku da haluciniram da čujem:
„Devojko mala, pesmo moga grada
Što si mi dala, srce puno sna…“
Ali, ubrzo sam shvatila da u ulicu skreće kabriolet.
I iz njega peva Đuza – pojačan do daske.
U trenutku mi je bilo žao što nemam mogućnost da snimim ovu potpuno nadrealnu scenu.
Bilo je filmski.
I tako beogradsko njujorški.
Shvatila sam ovo kao znak Kosmosa da će sve biti OK.
I da će i ova faza proći.
I da ću se još jednom provozati Petom avenijom u kabrioletu i sa odvrnutim „Kanda, Kodžom i Nebojšom“ da se ori.
Kad tad.
*
Ima nekoliko scena kojih ću se zauvek sećati, a to je bila ta noć – kada sam se iz pravca Avenije A kretala ka „Alex“ hotelu.
U kabrioletu smo se vozali, njujorčanin beogradskog porekla i ja i slušali na ripit „Danas nebo silazi u grad“.
Bilo je nezaboravno.
Sa sve vetrom u kosi.
Ujutru smo išli da posmatramo kako Marina Abramović gleda ljude u oči.
*
Nadam se da ću opet imati taj osećaj u pleksusu da sam na pravom mestu u pravo vreme.
Samo sa boljom frizurom.
Friz mi je bio očajan jer u Njujorku je obično tako – frizeri su papreno skupi.
Tako da savet zlata vredan – ako planirate posetu Jabuci – neka kosa bude spremna za NE-friziranje.
*
Trenutno, imam osećaj da sam u pogrešno vreme na pogrešnom mestu, stoga neću dužiti.
Obično vam pišem pismo, ali evo jedne razglednice krasnopisom ispisane.
*
Danas je nedelja i Mesec se puni.
U ovoj fazi voli srebrno i plave nijanse.
Očekuju nas praznici valja akumulirati svu moguću lepu i pozitivnu misao, pa je pakovati u male doze i deliti naokolo pažljivo kao dragulje.
Provešću dan slušajući šlagere, skočiću do pijace po neki spanać i istražiti neke nove recepte.
Trudiću se da ne mislim o Tamnom vilajetu – tiho ću kreirati neki bolji svet gde su palme blagorodno drveće koje rađa urme kojima se slade najlepše poslastice na svetu.
*
I #BeSafe i pišite – kako ste vi ovih dana?
Šta vam prolazi kroz sistem?
Gde nalazite izvor napajanja svog bića?
I gde vam se putuje na keca – kom gradu biste se ponovo vratili?
Jel znate neki dobar recept za spanać?
I da, da li verujete u „happy end“?
Da li će nam ovde i jedna muka biti skinuta sa dnevnog reda – da li će ikada institucije početi da rade svoj posao, a ne da građani moraju da preuzimaju pravdu u svoje ruke?
Pitam se, pitam.
Ako znate odgovor podelite – „sharing“ je „caring“.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare