Podeli:
Luna Lu
Foto: Marko Krunić/Promo

Sve u svemu

Nedelja, 05.45h
Probudila sam se bez alarma u 5.
Ledeno je jutro.
A tišina, nadrealna.

Nekog drugog proleća, sada bi već krenula lagano da se pali mašinerija Kalenić pijace.
Devojke i dečaci iz provoda bi bila šarena ekipa statista, pijana i razuzdana koja bi dala zvuk saundtraku ovog nedeljnog jutra.
Ali, od toga nema ništa.
Samo neverovatna tišina.

Pijaca i groznice subotnje večeri nisu deo novog poretka stvari.
Naše nove stvarnosti.
Policijski čas ovog vikenda traje do sutra u 05h.
Dakle, biće ovo najtiša nedelja u istoriji mog čovečanstva.
Gledam u prozore obično veoma proaktivnog komšiluka.
Kao “Uspavana lepotica” gde je neka magija uspavala stanovnike i ne čuje se niti jedan zvuk osim usnulosti.
Ulica drvoreda je inače prometna, ima i kultnu galeriju, vodi do pijace, na putu je do popularnih restorana i kafića – međutim, ona je sada najtiša ulica u kosmosu i sva je prilika da će tako biti i naredna 24 sata.

Majls Dejvis je često govorio – Tišina je muzika.
Koliko je važno da odsviraš pravu kombinaciju nota u datom trenutku – toliko je važno i da ih NE odsviraš u drugom ključnom momentu.
Baš kao što je za mentalno zdravlje izuzetno važno izabrati pravi trenutak kada se nešto kaže i kako – kojim tonom.
Ako mnogo gutaš, ćutiš i ne govoriš šta te muči – sva je prilika da ti poludi štitna žlezda.
A, ako ne prestaješ da melješ, svaki trenutak koristiš da držiš banku i bacaš puno reči na ringlu – tada postoji mogućnost da te niko ne sluša ili pak da te niko ne shvata ozbiljno.
Ah ti – logoreja likovi.

U ovom vanrednom stanju svaki dan nosi neki novi izazov.
I ja se trudim da poput Karate kida – izbegavam nevolju.
Situacija je već do te mere planetarno konfuzna i jasno je da se fundamentalno pomera i menja paradigma onog što smo smatrali normalnim svakodnevnim životom, tako da se trudim da sebe dodatno ne zbunjujem viškom slova koje neko želi da mi ulije u ovu sluđenu glavu.
A kao što znamo nije svako slovo – karakter.

U ovoj fazi pandemijskog ludila – još uvek nemam koncentraciju za bindžovanje, na žalost još uvek nemam fokus ni da čitam knjige – ovo sve što se dešava u real time-u mi je do te mere preuzbudljivo da me trenutno fikcija ne radi.
Mislim, dok proživljavam “smak sveta” ili ti stvaranje novog matriksa u LIVE prenosu – nova sezona “Pape” nema puno šanse da se takmiči sa ovim što je trenutno na programu uživo.

Umetnost će biti lek kada se udar završi – tada će mi ona ponuditi odgovore šta se zaista sve nama desilo.
A do tada – zabranila sam sebi da slušam mučne konferencije za štampu.
Domaće.
Predsednika & Co.
Osoba sam čiji nervni sistem nije baš jak – malo mi je popucala izolacija na živcima.
Tako da svaka pauza, svaki udah, svaka šmira, svaki taj udar pasivne agresije na mene deluju loše.
Počnem da se osećam izuzetno uznemireno, uvuče se u mene neka nervoza, osećaj nemoći..
Bes reži, javlja se – tu je.
A onda naravno usledi zabrinutost – u kakvim smo mi to rukama – da li bih imala poverenja da ostavim nacrtanu ovcu na čuvanje tim likovima koji nas toliko godina manipulišu i lažu?
Naravno da ne bih.
Ali, niko me ne pita.
Izgleda je ovako bilo zapisano, što kažu – maktub.
Onda bolje samo da pročitam šta su nove mere – da ne slušam ceo taj dramolet – ovako u tišini prilagodim svoj život novonastaloj situaciji.

Od svetskih obraćanja javnosti – jedino mogu da slušam guvernera Njujorka.
Gospodin Andrej Kuomo.
Zanimljiv lik.
Dostojanstven. Sabran. Spiritualan. Logičan. Sposoban.
Ni p od patetike.
Razuman, a znate li koliko bi imao razloga da vrišti, urla i drami – pa metropolis mu se raspada dok je on za volanom.
Ljudi padaju po ulicama.
I od virusa i od gladi.
Krčka se nevolja u “đavoljoj kuhinji”.
A on meri svaku reč.
Tramp ga ne voli i otežava mu osvetljubivošću i dodatnim politikanstvom već neverovatno tešku situaciju, na momente potpuno – bezizlaznu.
Kada dobije neko pitanje novinara koji bi mogao da bude šlagvort da se rasplamsa sukob lokalne njujorške uprave sa federalnom vladom i Donaldom – Kuomo uzme gutljaj vode.
A onda izbegne klopku dnevne politike i izborne godine i odgovori tako da nešto naučiš iz tog odgovora – dobiješ neku korisnu informaciju, suštinski važnu za tebe, a ne za raspored snaga u političkom cirkusu.
Bira čovek bitke – tu je suština.

To sa gutljajem vode pre odgovora na provokativno pitanje – odličan je potez.
Sestra mi je ispričala kako je moja baka tetka Lepa Jela bila privedena za vreme Golog otoka.
Volela je čoveka koji je sproveden u kamenolom.
Bila je prkosna na način na koji lepotice naročito umeju da se inate.
Na saslušanju je bila spremna na herojski čin.
Naivna i mlada – sve za ideale.
Ovaj što ju je saslušavao, uvideo je da ova drska prelepotica nije za “otok”, ali je bio voljan da je nauči lekciju.
“Drugarice Jelena, jezik ti je brži od pameti – zato kada budeš nešto htela da izbrbljaš – uzmi gutljaj vode, pa mučkaj po ustima sve dok dobro ne razmisliš da li ti je pametno to što ćeš da kažeš”.

I zato ja sada za vreme ovog vanrednog stanja – pijem puno vode i mućkam ko luda.
Ne komentarišem politički aspekt ove neprijatnosti – dok se drama koja košta ljude života ne završi.
Plašim se da tu bujicu nezadovoljstva ne bih mogla da zaustavim, a nema potrebe da se ljudi koje volim i čuvam ovog proleća još više brinu jer kao što vidimo moguće je da te privode i traumiraju.
I zato koristim ovu tišinu da sve zapišem.
I vama preporučujem pisanje.

Sve u svemu – možemo to nazvati vežbom – “U cara Trojana kozje uši”, u eri “Car je go”.
Možda ni vi, baš kao ni ja ne možete da čitate ili gledate filmove, a svakako ne možemo da se krećemo i da postavljamo glasno bolna pitanja o planu – A šta ćemo kada se ovo završi? Ko će da odgovara za propuste? Šta će biti naš doprinos daljem isceljenju planete?
E, zato možemo pisati, glasno.

Uzmete jednu svesku.
“Samo za tvoje oči” svesku.
I u toj svesci svaki dan po buđenju čim otvoriš oči napišeš sve šta ti je na duši tog momenta.
Možda bude san. Možda može da bude niz nepovezanih rečenica.
Možda bude strepnja da sa tom osobom koja spava na jastuku pored dok ti pišeš – nije ono što ste zamišljali.
Možda bude spisak stvari za uraditi.
Možda bude lista zbog kakvih sve mahinacija treba suditi odgovornima i za šta sve trebaju da odgovaraju u prethodnih osam godina.
Možda bude sećanje na neki događaj koji ti je promenio život za 180 stepeni.
Možda bude “ništa” – onda pišeš – Na ovom mestu ne znam šta da pišem.
I tako pišeš – ni manje ni više nego tri stranice toga svega.
Svaki dan.
Pre nego što iscediš pomorandžu – iscediš um.
Izbaciš “đubre” na papir sa jasnom mišlju da to niko, pa ni ti – nikad neće čitati.

I bude lakše.
O tim mislima onda više ne misliš – glava ti je spremna za neke nove misli.
Ne moramo svaki dan da mislimo istih 10 hiljada misli – mogu da se menjaju kao repertoar u bioskopu.
Mogu da se uvedu neke nove, osvežavajuće, friške, seksi – “sunkissed” misli.

Ovo je sad idealno vreme za novi ritual.
Sad dok je tišina.
I samo se cvrkut ptica čuje.
Dugo nije bilo crkutavih bića u ulici Drvoreda.
Ovo je zaista istorijska nedelja u našem čovečanstvu – najtiša nedelja od svih nedelja, ikada.
Budite nežni prema sebi i ljubazni prema drugima.
Sačuvajmo se.

#BeSafe

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram