Piše Luna Lu: Kratki priručnik za tugovanje

U Tajnom vrtu ovog jula - Lavanda je kraljica. Neverovatno koliko se rascvetala. Miriše zgrada Tigrastog mačora na Mediteran. Za nas koji letujemo na usijanom asfaltu ovog ludog grada, u suton kada Komšije vrtlari natope zemlju vodom - dovoljno je zatvoriti oči i udahnuti duboko. Putuje se i bez kretanja - maštom, u jednom pravcu.

„Svaka priča ima početak, sredinu i kraj, ali nužno ne tim rasporedom.“

Rekao je Žan Lik Godar i umetnik je sto posto u pravu.

Postojale su neke priče u mom životu koje su počele od sredine.

A evo ova počinje od kraja.

Jedno poglavlje se završilo – više ništa nije isto.

Nalazim se u tranzitu – između tačke A i tačke B.

Znate onaj osećaj kada još niste svesni da ste u novoj knjizi, na novoj polici, u novom žanru – moguće i u novoj knjižari.

*

Još uvek mi poseže ruka da telefoniram prijateljima koje sam izgubila – još uvek se rasplačem iznenada i još uvek sam neopisivo ranjiva jer izgubiti četiri osobe, jako važne figure za život, u roku od šest meseci – traumatična je stvar.

Pritom, niko nas ne uči kako da odbolujemo u hodu i na nogama.

Polupan kao da te je Majk Tajson tukao – ideš iz dana u dan.

Trudiš se da budeš dostojanstven i profesionalan.

I da usput ubereš utehe koliko imaš sreće da je lociraš kao onomad Pokemone.

*

Ruku na srce, ni ne postoji neki univerzalni recept koji može da pomogne da šok i tuga brže prođu.

Meni pomaže štene.

Zasmejava me i šarmira.

Kada plačem, sklupča mi se na grudi i smiri – a onda i mene smiri.

I umetnost i umetnici – oni su mi vazda spas.

Kada su pozorišta zatvorena – galerije su mi omiljena igrališta.

I vreme.

Iz dana u dan – nastojiš da uroniš dublje u proces isceljenja i da ponovo pronađeš neku bazičnu radost života.

Male „Joie de Vivre“ doze.

*

Bliski ljudi su važni, ali i njih treba u nekom momentu osloboditi obaveza da tuguju sa vama.

Čekaju njih njihove tuge – niko toga nije oslobođen.

Imaju ljudi svoje živote i svoje brige – najviše će ih obradovati kada im saopštite – „Bolje sam“ i to u onom trenutku kada zaista to i osećate.

Dopustila sam sebi da isteram sve jecaje koje postoje, požar mi je goreo u grudima, svaka misao mi je bila jedva koherentna – seckana na froncle.

A onda je jednog dana osvanulo jutro u kome sam se osetila bolje.

*

Nekim čudom moje biće počelo je da procesuira niz tragedija koje su se dogodile od februara do juna i sada imam osećaj kao sam u nekom liftu u kome mi se naizgled ništa ne dešava.

Posmatram saputnike, malo sebe u ogledalu, čuje se ona muzika iz lifta – poseban žanr – „Elevator Music“ na lup.

Čudna smo mi vrsta – ljudi.

I ono što iz ovog iskustva polako izvlačim kao lekciju je da niko ko me sretne tokom dana ne može ni da pretpostavi kroz kakvu sam mašinu za sitno seckanje duše prošla – tako podjednako i vice versa – ni ja ne znam šta se dešava drugima. Evo, na primer – ovoj prelepotici koja kupuje buket niti ovom čoveku koji puši cigaru na stanici i gleda u nebo – pita se „Jel će pasti više kiša“.

Zato bi bilo dobro da budemo ljubazniji i obazriviji.

Pažljivi.

Ako na kutijama za selidbu piše „Lomljivo“ – na ljudima ne treba da piše – valjalo bi da se podrazumeva.