“Izjava ‘sramota me što sam hodao uz tebe’ je jedan od ključeva srpske katastrofe. Potreba za voždovima, makar i za jednokratnu upotrebu, očekivanje da se pojavi neko i reši sve... Srpsko shvatanje demokratije liči na nekoga ko je prodao kuću da bi kupio polovni automobil“, tako je moj jučerašnji tekst o “najboljem drugu Miše Vacića” prokomentarisao kolega Grada Aleksić, koji prilike u zemlji Srbiji posmatra sa bezbedne distance, zadnja pošta Singapur.
Posle onih “vunenih vremena” kad je vožd bio “najveći sin naših naroda i narodnosti”, imamo čitavu plejadu “titića”, koji su tokom osamdesetih godina prošlog veka direktno odgovorni za tragično kašnjenje Srbije u demokratizaciji društvenih odnosa, upravo zbog neprestane ideje da nam je potreban taj koji “rešava sve”. Od Draže Markovića i Nikole Ljubičića do Ivana Stambolića i Slobodana Miloševića, koji je sve njihove najgore osobine objedinio u sopstvenom liku i, nažalost, delu.
“A onda su došle devedesete, tužne i nesretne, fobične, u udžbenike i čitanke ušle su bitange, obične”, kako je pevao Balašević, pa smo čitavu deceniju izgubili u traženju “vožda” koji će zameniti “lidera sa odsjajem sunca u kosi”… Od Vuka Draškovića preko Milana Panića do Zorana Đinđića i Vojislava Koštunice, koji je sve njihove najgore osobine objedinio u zabludi o sopstvenoj veličini…
Posle surove likvidacije možda jedinog srpskog političara koji je bio spreman da kult vođe zameni demokratskim institucijama, raznim marifetlucima, sve uz pomoć “Slobinog malog”, stigli smo do “najslabije karike” u tom lancu prepotencije. Borisu Tadiću Srbija nikad ne bi smela da oprosti instaliranje sistema koji se brzopotezno pretvorio u ogoljenu diktaturu, čim se našao u rukama onog koji je sve najgore osobine svih pomenutih “voždova” i “voždića” nadogradio praksom o kojoj prethodnici nisu smeli ni da sanjaju…
To da on “rešava sve”, od kursa dinara do Kosova i Metohije, od izgradnje puteva do opremanja vojske i policije, od penzija do fudbalskog prvenstva… u poslednjih deset godina nametnuto je kao “jedino važno”. Zbog toga smo u istom periodu čak sedam puta imali izbore, kojima je zajedničko upravo to što su pretvarani u referendum za i protiv predsednika svega ovoga. Zbog toga je i on praktično već više od decenije u neprestanoj predizbornoj kampanji…
S druge strane, opozicija je sve vreme zabavljena traženjem nekog novog vožda. Od Dragana Đilasa do Saše Jankovića, od Zdravka Ponoša do Miroslava Aleksića… Tako smo, svi zajedno, na kraju stigli do – Branislava Nestorovića, koji će se najverovatnije pokazati kao vožd za jednokratnu upotrebu.
To što od doktora za “najsmešniji virus” i grupe njegovih istomišljenika u ovom trenutku zavisi dalji tok događaja u Srbiji, a posebno u Beogradu, posledica je nemoći opozicije da se suprotstavi protivustavnoj i nezakonitoj funkciji “Broja Jedan”. Ali ne tako što će tražiti kalifa mesto kalifa…
Košarkaš Vladimir Štimac je juče veoma jasno ogolio poziciju “najvažnijeg tega na Terazijama”:
“Poštovani dr Nestoroviću, ne dozvolite da sa Vama zbijaju šale – budite ozbiljni sada i pokažite da ste zreli za odgovornost koja Vam je poverena. Izađite jasno i glasno, kao što ste do sada i imali praksu da radite, bez straha i okolišanja iznesite svoj plan.
Kad ste se već hvatali u ovo kolo sigurno ste znali koliku odgovornost nosi. Ako ste uz vlast – a to ne može biti polovično – budite čovek pa to i recite javno, a ako niste vreme je da to jasno svima stavite do znanja i da konačno Beograd dobije novu vlast kakvu zaslužuje da ima.”
* * *
Bojim se ipak da je mnogo više u pravu moj imenjak Ivan Ivanović koji predviđa nove izbore, jer je “Nestorović paradigma srpskog mentaliteta, neću ni sa kim, ko vas jebe”.
Da baš ne kažem, prodali smo kuću da bismo dobili polovni auto!
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar