Piše Ivan Mrđen: "Vest dana" od pre 2.818 dana

Dakle, prvo poruka sa potpisom kolege Marka Lovrića: "Dragi Ivane, novinar poput Vas to bi svakako saznao, ali znam da će Vam biti drago da Vas obavestim da smo se Jelena i ja juče venčali. Znam i da je moja novinarska dužnost bila da zapišem registarski broj braka, ali mladoženje su u takvim prilikama obično zbunjene, pa verujem da mi se može oprostiti".Jelenu, tada gospođicu Banjanin, upoznao sam početkom decembra 2015. u restoranu "Dalmatinac" kod Autokomande na proslavi rođenja Davida, sina Danice i Dražena Ostojića, koji je na svom Fejsbuk profilu objavio nešto što me je posebno dirnulo: "Kao ono kad ti čitav život stane u 54 santimetra i 3.600 grama".Ja sam dva dana kasnije napisao nešto u stilu "Baneta Bumbara", kao "tu dve'iljadepetnaestu pamtiću i zbog rođenja Nikoline, ćerke Nevene i Borisa Vukovića i svadbe Srđane Berberović i Vlade Maričića, što me je uz najavu skorog stupanja u brak Marka Lovrića iznova uverilo da sam moje nekadašnje pulene iz beogradske rubrike 'Blica' naučio samo to da neguju i poštuju one porodične vrednosti (brak, ljubav, porodica, potomstvo...) o kojima i ja najčešće pišem u svojim komentarima".Naredni dani su mi protekli u znaku mog "minulog rada" u redakciji "Blica", jer su se povodom komentara o rođenju malog Davida javili gotovo svi moji "pitomci2 iz nekoliko različitih generacija. Da baš sasvim ne podlegnem emocijama, tada sam dopunio vest da će Marko uskoro stati na "ludi kamen" sa gospođicom Jelenom Banjanin, što sam propustio da napišem u prethodnom tekstu.

To "uskoro" proteglo se kroz još malo pa punih osam godina, pri čemu sam svaki susret sa Markom koristio da ga podsetim na tu moju najavu. Posebno kad bi se na čuvenim okupljanjima "Pet Pe" (Prvi Petak u Parnom mesecu Pivo sa Prijateljima) pojavio u Jeleninom društvu, što me je iznova uveravalo da sam dobro prognozirao "rezultat", samo što je utakmica odlučena u produžecima. Ili su već stigli do penala?!U tome sam imao ogromnu podršku mojih prijatelja i dragih kolega, Markovih roditelja Ivane (devojačko Bratić) i Ivice Lovrića. "Ti mu reci, tebe će poslušati", rekao mi je Ivica kad sam ga jednom prilikom "pecnuo" što se na slici sa malom rođakom Tijom predstavio kao "deda", pa je Ivana kasnije koristila formulu "deda-teča".Ruku na srce, moj poslednji ozbiljniji pokušaj da "onog njihovog hajduka" nekako privedem matičaru, datira od 8. februara 2019. godine, kad sam redovni komentar u "Blicu" počeo sledećim pasusom:"Moj prijatelj M. (ime, prezime i ostale podatke, a posebno razlog zbog koga više neću pisati ’mladi“, možete naći na 189. stranici moje knjige ’Sa nadom u malo sutra’) danas puni 36 godina. Moj nekadašnji učenik, danas uvaženi kolega tipičan je predstavnik ’jutro će promeniti sve’ generacije, onih što u četvrtoj deceniji života još tragaju za sobom i za svojim mestom u društvu".Na pomenutoj stranici je, of course, već pomenuto prvo pominjanje gospođice Banjanin, inače naše koleginice iz "Večernjih novosti", u kojima su, by the way, čitav radni vek proveli već pomenuti Markovi roditelji. Namerno sam uradio nešto zbog čega sam svojevremeno vraćao tekstove mladim kolegama (ista reč u istoj rečenici, pa još četiri puta), tek da dočaram koliko je „tema dana“ iz poruke sa početka bila prisutna gotovo pri svakom našom kontaktu. Čak i onda kad bi povod bila nesretna sudbina FK Partizan, čime se Marko mnogo ozbiljnije bavi od gotovo svih "velikih grobara", koje sam imao sreću da upoznam...Zbog toga sam bio više nego obradovan, kad mi je Marko za svoj 40. rođendan poslao "čestitku": „Samo da Vas obavestim da smo se Jelena i ja danas verili!“ Bio sam tih dana u Melburnu, pa sam mu odgovorio preko našeg portala:„Ovih dana sam jednom kolegi čestitao četrdeseti rođendan. Ranije bih, pri pominjanju njegovog imena, stavljao pridev ’mladi’, a sad mi se nekako čini da sam na taj način potpomagao njegovu zabludu da ’ima vremena za sve’. Zato sam mu sada napisao ’više nema vađenja, ili se oženi ili da ja vratim pare tvojim roditeljima, što su me godinama plaćali da ti govorim ono što oni nisu smeli’.Ponekad je šala poslednja odbrana, ali zaista se ne bih usudio da se šegačim sa tako ozbiljnim stvarima da ne mislim da moja reč, kad je reč o porodičnim odnosima, ima neku težinu. Istina, neki su mi baš to zamerali, kažu trpaš se gde ti nije mesto, pusti ljude da žive, valjda će oni znati šta je najbolje za njih. Bilo je i podsmeha, kažu ti kad ne znaš šta da pišeš izvučeš neku porodičnu priču ili fotografiju, znajući koliko naši ljudi vole da zaviruju preko tuđeg plota..."Sve u svemu, biti "porodični novinar" niti je lako, niti to može svako... Evo i meni je trebalo 2.818 dana da se konačno obistini nešto što sam najavio kao "samo što nije"!********************************