Piše Ivan Mrđen: “Svetski dan lažne nade”

Nisam mogao, priznajem, da napišem ništa smisleno povodom četvrt veka od četvrtka 5. oktobra 2000. godine, koji se, kako vreme odmiče, polako seli u zaborav i pretvara u datum, sasvim običan…

Kad je bila dvadesetogodišnjica, imao sam isti problem, pa sam se nekako “izvadio” tako što sam za naš portal pripremio retrospektivu mojih petooktobarskih komentara, objavljenih u „Blicu“, kad se to moglo:

2005: Petooktobarsku revoluciju izveli su posle izbora od 24. septembra 2000. godine, kad su zajednički pitali narod: „Ko danas sme da vas pogleda u oči“. Pet godina kasnije, to isto pita narod: „Ko od vas danas sme da nas pogleda u oči“.

2006: Peti oktobar spada u one značajne datume koji su još dovoljno blizu da bi bili istorijska činjenica i dovoljno daleko da sad svako može da ih tumači kako mu volja i kako mu trenutno odgovara. Zato nije čudo što neki istaknuti političari paze pred kim će da se pohvale svojim učešćem i znaju gde treba da ga prećute. Jednom rečju, tretiraju ga kao – švaleraciju.

2010: Danas, na desetogodišnjicu Petog oktobra, mnogo više se govori i piše o nekom nedočekanom “Šestom oktobru” nego o proživljenom “Četvrtom oktobru” i svim onima danima, mesecima i godinama pre “srpske oktobarske revolucije”. Žalosno je, međutim, što kako vreme odmiče, o svemu tome najviše blebeću oni koje bi svaka iole doslednija lustracija oduvala sa političke scene. Jedne zbog svega toga kako smo živeli i šta smo sve preživeli u “godinama raspleta”, a druge što je Peti oktobar zakasnio najmanje deceniju!

2012: U rubrikama tipa „Dogodilo se na današnji dan“ 5. oktobar se pominje i po tome što je tog dana 1969. Bi Bi Si emitovao prvu epizodu kultne humorističke serije „Leteći cirkus Montija Pajtona“, koja se u četiri ciklusa prikazivala do kraja 1974. godine. U Srbiji se isti datum vezuje samo za cirkus, koji je trajao sve do nedavno, kad su se na velika vrata vratili oni za koje smo mislili da su odleteli 5. oktobra 2000. godine.

2013: Početkom ovog veka, kad bih pitao drugare iz komšiluka šta su radili 5. oktobra 2000. godine, svi su bili na nekom bitnom mestu, jedni pred Skupštinom, drugi u Televiziji, treći u stanici policije u Majke Jevrosime, sve do onih koji su razbijali parfimeriju Marka Miloševića na Terazijama ili palili knjige u ni krivoj ni dužnoj štampariji “Čigoja”, čije se prostorije nalaze u istoj zgradi gde je i sedište Socijalističke partije Srbije na Studentskom trgu… Pitam juče u istim kafićima, maltene iste ljude, jedan tog dana pek’o rakiju, drugi bio na odmoru, treći krečio stan, četvrti iš’o tetki po lek… Najiskrenije mi je odgovorio komšija Gane: „Kako da se ne sećam?! Bio sam nigde! Znaš ono, gde si bio – nigde, šta si radio – ništa!“

2014: Deceniju i po živimo u provizorijumu u kome se ne zna ni ko su pobednici, ni ko su poraženi. Da se sinoć probudio neko ko je od sreće zbog pobede tadašnje opozicije pao u komu 5. oktobra 2000. i odgledao dnevnike na svim ovdašnjim televizijama, samom sebi bi isključio sve aparate!

2015: I danas će kao svake godine razni učesnici i svedoci i samozvani i izvikani analitičari raspredati o propasti Petooktobarske revolucije. Ja se unapred slažem sa svima, jer veću glupost od svih onih koje su napravili lideri tog istorijskog prevrata teško da će neko moći da izvali.

2018: “Ove godine Peti oktobar postaje punoletan”, kažu iz Krovne organizacije mladih Srbije. Oni su ovaj datum obeležili sinoć u Centru za kulturnu dekontaminaciju, gde su mladi iz različitih političkih partija razgovarali o periodu pre 5. oktobra 2000. godine, te kakvi su stvarni rezultati Petog oktobra, ima li demokratije u Srbiji i da li je i ona postala punoletna?

Bojim se da je taj 18-godišnjak, nazovimo ga Petko, danas sluđeni navijač, klaustrofobični antievropejac, sitan žickaroš za pivo ispred prodavnice, muvara u školi, koliko sutra student sa “bubicama”, siledžija prema slabijima i bespomoćnima a poslušan sledbenik jačih i osionijih, biće bez ikakve ideje o politici, društvu, ekonomiji, ekologiji… Njegova vršnjakinja Petra zna svaki detalj svakog rijalitija, po ceo dan bulji u telefon, brine o noktima, zbog kojih ne može ništa da radi, prati modu po kineskim buticima, smišlja tetovažu zbog koje će “svi pasti na dupe”, ogovara i spletkari, čitav rečnik joj staje u deset reči i tri uzdaha…

Tako izgledaju kralj i kraljica srpske demokratske maturske zabave, a ponosni roditelji su im svi koji se ovde već decenijama kao fol bave politikom!

* * *

Taj pregled sam završio jednom objavom mog prijatelja dr Miroljuba Stojkovića (1945-2023): „U Srbiji sa liste opozicionara brišem svakog ko je u minule tri decenije makar liznuo slatki desert vlasti. Nikome od tzv. srpskih vođa od devedesetih do danas ni na kraj pameti nije bilo da od Srbije napravimo normalnu pravnu državu!“

* * *

Nešto slično objavio sam u ponedeljak 8. oktobra 2012. godine u “Blicu”:

Sa gospođom Vesnom Đukić i njenim suprugom Petrom moja Mira i ja smo u petak uveče proslavili konačno međusobno upoznavanje posle više od tri godine dopisivanja i hvaljenja kavurme i ostalih specijaliteta mojih prijatelja Dane i Jeremije Lazareskog u odličnom restoranu “Zlatno brdo” kod Cvetkove pijace. Slučaj je hteo da to bude baš 5. oktobra, koji je Istok Pavlović na Tviteru proglasio “Svetskim danom lažne nade”, na šta je moja drugarica Ljubica Balać imala sjajan komentar: “Kad odabereš jednu stranu, više ne (za)gledaš sa svih strana. Tražiš samo, uvek iznova, opravdanje za svoj izbor. Zato smo godinama bez izlaza.”

Izlaz je izgleda u tome da ljude kojima poveravamo svoja očekivanja i državne poslove biramo isto tako pažljivo kao što se opredeljujemo sa kim ćemo provesti veče u kafani!