Pre šest godina 27. maj bio je takođe subota. Na to me je minulog vikenda podsetio na Fejsbuk, uz sliku na kojoj su moja Mira i naša unučica Ana, snimljenih tih dana u Melburnu.
Tog dana je objavljen moj komentar kako sam se preko pomenute društvene mreže dopisivao sa zvezdarskom poštarskom legendom Pericom Nikolićem, pa ja njemu “laku noć”, a on će “laku noć i vama”, posle čega sam mu odgovorio da je u Melburnu “već dobro jutro”.
Još sam dodao da tih osam sati razlike mogu da se tumače na dva načina, bilo da kažemo da u Viktoriji za toliko ranije sviće, bilo da zaključimo da se u Srbiji za toliko kasnije smrkava.
Na žalost, jedno i drugo može da na identičan način oslikava prilike u našoj državi. Kad smo pre devet godina prvi put bili u Australiji, moja Mira me, dok još nismo navikli na toliku vremensku razliku, često pitala da li je svanulo u Srbiji, a ja sam joj jednom odgovorio: „Nije i NEĆE!“ Kasnije, kad smo već postali iskusni po tom pitanju, ona bi ponekad pitala da li je još mrak u Srbiji, a ja sam odgovarao: „Jeste i BIĆE!“
Ovog vikenda su se ponovo usijale veze sa našim porodičnim destinacijama po belom svetu. I iz Melburne i iz Dubaija su nas obaveštavali da pomno prate događaje u Beogradu, kako „najveći miting u istoriji” u petak, tako i četvrti protest „Srbija protiv nasilja”, ovog puta u subotu. Sa jednim jedinim pitanjem: Da li će se konačno svanuti u Srbiji?
Ta “vremenska razlika” odavno se ne meri satima, niti ima šta sa dnevnim računanjem vremena. U pitanju su godine, pa čak i decenije, bespovratno izgubljene u krvavom raspadu prethodne zajedničke države, “ratovima u kojima nismo učestvovali”, mitomaniji i lopovluku svih boja, zaslepljenosti liderima i odlaskom sada već nekoliko generacija mladih, školovanih i preduzimljivih ljudi negde gde “ bolji život” nije predizborno obećanje…
I mrak i svanuće više nisu kategorije fizičkih promena količine svetla i ugla pod kojim nas obasjava. Ovde je reč o promeni koja bi trebalo da trajno onemogući nametanje mraka kao važećeg društvenog, političkog, ekonomskog, medijskog, pa i psihološkog okvira u koji treba da se uklope naše pojedinačne sudbine. Sjajna je karikatura na kojoj lik koji predstavlja “kvadratni sistem” kaže ljudima koji su poput lopte: “Moraćete da se promenite kako biste se uklopili u sistem”, a oni odgovaraju: “A zašto jednostavno ne bismo promenili sistem!?”
Reč je, da pojednostavimo, o promeni sistema koji je decenijama proizveo mrak, bez obzira ko je u određenom periodu držao sve poluge moći u svojim rukama. Svanuće je otklon od svih njih, što je u ovom trenutku podjednako bolno i za vlast i za opoziciju svih fela, od “demokratske” do “državotvorne”…
“Istorija će zabeležiti da naši najveći porazi nisu ni rat, ni inflacija, ni siromaštvo, jer to su samo posledice. Naši najveći porazi su što smo dozvolili da likovi poput Orlića, Jovanove, Ane Brnabić budu tu gde jesu, tu gde im svakako nije mesto. E, to su naši najveći porazi. To su uzroci rata, kriminala, siromaštva, beznađa…”, napisao je ovih dana moj prijatelj Vladan Ćosić.
Bilo je mnogo mračnih slika sa beogradskih ulica u petak tokom čitavog dana, posebno je zastrašujuće delovao onaj defile neidentifikovane crne mase, bez ikakvih obeležja. Najapsurdnije je što je počelo da sviće tek kad je pao mrak i kad su mase dovedenih i zavedenih pristalica predsednika svega ovoga, u vreme njegovog govora, počele da napuštaju prostor ispred bine “veće nego za Rolingstounse”.
Iza njih je, širilo se to po društvenim mrežama, ostalo samo đubre. Ono sa kolovoza, trotoara i travnjaka uklonjeno je tokom noći. Zbog ostalog se šetalo već u subotu!
***
BONUS VIDEO: Kontramiting Miloševićevih pristalica protiv studentskih i opozicionih protesta održan 24. decembra 1996. godine na Terazijama u Beogradu
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar