Posle serije tekstova o "majskom prevratu" (protestima protiv nasilja, ali i kontramitingu "nade") objavio sam juče "divnu, toplu, ljudsku priču, 'prepisanu' iz realnog života" (kako je to ocenila moja prijateljica Olga Skopljak) povodom desetogodišnjice braka Mirine i moje najstarije ćerke Milene i gospodina Kamerona Rida, zadnja pošta Melburn, Australija.
Pokazalo se još jednom da je realni život nešto sasvim drugo od „tema dana“ kojima smo već godinama bombardovani, da većina ljudi prosto vapije za nekom normalnošću, u koju nas, makar na trenutak, vraćaju sve obične priče. One ne moraju uvek da budu srećne i uspešne, ali vrede mnogo više od svih gluposti iz zgrade iza Rosandićevih konja ili sa televizija za ružičastu sreću, jer svaka takva story pokreće razmišljanja o sopstvenom životu i prelama zvaničnu politiku kroz lična iskustva.
U tom smislu sam i u jučerašnjoj na prvi pogled intimnoj i porodičnoj priči podsetio na nekoliko važnih tema, od karaktera stranih investicija u Srbiji, nejedankog tretmana žena pri izboru rukovodećeg kadra do bespovratnog odlaska mladih i stručnih ljudi u inostranstvo…
Ma, pusti sve to sada, daj da vidimo najnovije brljotine Romula i Rema (izvinjavam se Romulu), bisere filadendron premijerke, daj da prebrojimo sendviče i autobuse koji će se ovog petka razmileti po Beogradu… „Zar ne vidiš šta nam rade“ poručuju s obe strane više ne samo političkih, već i karakterno, sudbinski i emocionalno udaljenih polova…
Ne verujem da će Bora „Čorba“ i večeras zapevati na najvećem mitingu u istoriji“, kao što je to učinio na prethodnom, onom od 19. aprila 2019. godine, ali me svaki pokušaj da se opet bavim aktuelnim gadostima podseća na njegovu pesmu „Nazad u veliki, prljavi grad“. Jer će i to, sasvim sam siguran, biti podložno dijametralno suprotnim tumačenjima, pa će po jednima Beograd danas biti „veliki“ a po drugima „prljavi“, odnosno isto tako sutra (subota) samo obrnuto…
Već danima se raspreda o karakteru, životnim stavovima i emocijama desetina hiljada zavedenih i privedenih učesnika večerašnjeg beznadežnog skupa, čiji se čitav politički vokabular, ako ga uopšte ima, može svesti na četiri reči: „A ko umesto Vučića?!“
Tako je koleginica Maja Vukas napravila sjajan niz tvitova u kojima je pokušala da objasni kako su naprednjaci došli u situaciju da, pored ucenjenih poslom, love ljude i po parkovima i nude dnevnice za dolazak na večerašnji miting:
„Naravno da imaju previše razočaranih članova koji su poslednjih godina odustali od stranke. Kad su došli na vlast, ljudima su obećavali kule i gradove. Neki su uspeli dobro da se uvale. Ko nije imao mnogo znanja, ali je bio dovoljno pokvaren, u toj partiji je brzo napredovao. Svako ko nije znao kako da dođe do posla ili do neke svoje ‘pravde’ uzeo je člansku kartu Srspke napredne stranke“.
Pročitajte još:
Za predsednike odbora, birani su ljudi koje imaju u šaci i oni zbog toga nisu nikada odbili ništa što se od njih iz vrha stranke tražilo. Vremenom je „bara postala mala, a namnožilo se krokodila“. Ko nov dođe u stranku morao je odmah u autobuse, da botuje, lepi plakate, stoji kraj štandova i trpi prezrive poglede komšija…
A posla za sve nema. Cene počele da rastu, ljudi nemaju za osnovne potrebe, počeli da sateruju u ćošak predsednike svojih odbora da im nađu kakav – takav posao. Maja Vukas je navela i nekoliko karakterističnih primera:
„Nedavno mi se u firmi moje drugarice, njena zaposlena poverila da i ona i muž u slobodno vreme ‘rade kao crnci za SNS’. ‘’A vidi kakav su mi posao našli, ovo sam mogla i sama da nađem’. Da skratim priču, drugarica je okačila na fejsbuk oglas da traži radnicu, javio joj se čovek i pitao da li može da pošalje CV svoje rođake, jer je njoj pokvaren laptop. Ispostavilo se da je lik potrčko predsednika jedne beogradske opštine.
Jedna druga mi je rekla da je istupila iz SNS, jer su je godinama lagali za posao. Predsednik odbora joj rekao ‘pogledaj se, kakva si, kako da ti nađem posao’, a ona njemu: ‘Da sam Naomi Kempbel stranka mi ne bi bila potrebna'“.
Dakle, godine laži su došle na naplatu. Sad ti predsednici odobora imaju „kvotu“ ljudi koji moraju da dovedu na miting. Koje i pored toga što im nisu našli zaposlenje i dalje mogu nečim da ucenjuju, da bi takvi bili na skupu zajedno sa ucenjenima za radno mesto – praktično besplatno. Ako se ne računaju „izlet“ u Beograd, sendvič „sa dobrom šunkom“ i poneka „crvena“…
„Kako je takvih u nekim odborima duplo manje nego prethodnih godina, moraju da vade pare i plaćaju ‘statiste’ da bi im došli na skup. Ali, ljudi ni za pare ne žele da dođu ovog puta. Osoba koja ima kvotu za 150 ljudi, na spisku ima 130, od kojih može da se desi pola da ne dođe. Ipak, ne očekujte posle ovog da će na skupu u petak biti malo ljudi. Biće ih ipak mnogo. Uvozi ih iz okolnih država, ali i njemu je jasno da je, što bi prost narod rekao, ‘us*ao motku’. Sve šta će se dešavati posle tog tužnog skupa, od nas zavisi. Vidimo se u subotu u 18 časova ispred skupštine!“, tako je završen niz koleginice Vukas.
Iako je bilo komentara da se „i kod prethodnih moralo rintati za stranku“, mislim da je u pravu naša sugrađanka Anđelka Mitrović, koja je napisala: „Ne želim da znam ni ko su, ni odakle su, ni koliko će ih doći. Neka odslušaju još jednu bajku i neka se vrate odakle su došli. Jedino bih se radovala kad bi Beograd večeras bio prazan…“
Bajke za bajke, a sir za pare! Pardon, crni luk. To je ono kad tviteraš „Mija19682” (koga će možda onaj nesretnik što se po Kikindi pravda da je u Skupštini bezobrazan i bezobziran „samo tako, zbog politike“ proglasiti za “jednog od ideologa protesta protiv vlasti“) objavi:
„I da sam apolitičan i da me politika ne zanima, bio bih protiv Sekte samo zbog jedne stvari. Kad je kila crnog luka skuplja od kilograma banana. E, kad sam to video nema dalje. Gasi svetlo! Nekad su banane bile pojam!“
BONUS VIDEO: Ivan Mrđen: Šta je nama naša „Borba“ dala?
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar