0
Pošto sam pre praznika iznervirao neke čitaoce najavama moje epizode u autorskoj emisiji koleginice Rade Đurić „Da sam ja neko“, malo sam skrajnuo tu priču, po sistemu „kad bude biće“. Zato me je u ponedeljak uveče zaista iznenadio moj prijatelj Milan Ocokoljić Cokan, kad se javio da mi zahvali na lepoj priči o njegovom odlasku u zasluženu penziju, baš iz „Starog bunara“, gde je čitav razgovor i snimljen još sredinom aprila.
Posle reprize u utorak ujutru na N1 televiziji i kačenja „skraćenih snimaka“ na našim porodičnim nalozima po društvenim mrežama usledili su već uobičajeni komentari kad vas ogrezne „velika“ slava sa malih ekrana. Ali, i to po onoj „svako čudo za tri dana“…
Posebno me je obradovalo javljanje mog prijatelja Duška Bogdanovića, zadnja pošta Novi Sad, koji je kao stari televizijski vuk, pohvalio i čitavu emisiju, i koleginicu Radu, pa čak i moj izgled…
„Pratio sam mnoge tvoje televizijske nastupe, ovaj je možda tik uz onaj najbolji, snimljen ranih devedesetih u jednom čamcu na Dunavu“, rekao mi je autor knjiga „TV teminator“ i „Sporta i televizije“ (pored još desetak u kojima se takođe bavi ovim fenomenom). By the way, taj razgovor je snimljen i emitovan u vreme dok sam bio direktor „Borbe“ u okviru Duškove serije „Bez reza, bez anestezije“, ali nisam siguran da li je sačuvan na nekoj od videokaseta, koje u podrumu čekaju prebacivanje na savremenije arhiviranje.
* * *
Krajem devedesetih smo, dok smo još igrali fudbal subotom sabajle u sportskom centru na Dorćolu, platili snimatelja da ovekoveči neki naš turnir, pa je on dostavio kasetu našem drugaru Joci Šijačkom, kod koga smo se desetak dana kasnije okupili da, uz piće i meze, odgledamo tu „smehotresnu olimpijadu“. Bilo poveće društvo, bilo i meze i pečenje, bilo i piva i vina, samo na kaseti bila neka epizoda venecuelanske telenovele „Ljovisna“, koju je pratila njegova supruga. Pa po Marfijevom zakonu, kad je jedne večeri imala neke obaveze, stavila baš tu našu kasetu da snimi propuštenu epizodu.
Moja Mira, pisao sam o tome, sve do skora nije uopšte pratila telenovele, propustivši i „Dugo toplo leto“ i „Gradić Pejton“, i „Dinastiju“ i „Dalas“, i „Kasandru“ i već pomenutu „Ljovisnu“, da bi je, na poslednoj krivini, sačekala „Elif“ i još nekoliko turskih serija, zbog kojih svako drugo veče na televiziji za ružičastu stvarnost psuje predsednika svega ovoga kad se oduže dnevnici i specijalna uključenja.
Ali je zato, po istom Marfiju, baš kasetu na kojoj je snimljeno gostovanje na Televiziji Studio Manje Vukotića, kao glavnog i odgovornog urednika, i mene kao direktora, povodom 70-godišnjice „Borbe“ (19. februara 1992.) gurnula u video rikorder da snimi emisiju „Peca i deca“, u kojoj se na trenutak video njen sestrić, tada sedmogodišnji Ilija.
„Televizija je društveni događaj i onda kad nikakvog društvenog dođađaja nema“, napisao je Gorčin Stojanović u predgovoru za jednu od već pomenutih Bogdanovićevih knjiga. U tom smislu se i poznata narodna izreka „nije važno šta ste rekli, važno je šta su čuli“ vremenom promenila, pa je sad važno samo šta se – videlo. „Ej, video sam te na televiziji“, tako glasi i kraj i početak svih javljanja, pa čak i veoma dobronamernih prijatelja.
Zbog toga mi je ovih dana posebno prijao komentar moje drugarice Jasne (prezime i ostali podaci poznati autoru, još iz rane mladosti):
„Jedina greška je što si pristao da odgovaraš na Radina pitanja. Ona smisli šta će da pita i ne dozvoljava da ti pričaš čak i o tome što te je pitala nego te prekida, tamo gde nas interesuje baš sledeća rečenica. Ni jednu temu koju si započeo nisi uspeo da dovedeš do poente.
Ko te ne poznaje to je bila jedna dobra emislija. Međutim, za one koji te poznaju ova emisija nije se ni približila onome što ti zaista jesi. Ukratko, mislim da ti uvek možeš da staneš u ram njene slike, u tome ti čestitam što si se snašao. Ali, ona nije format koji bi mogao da se približi ramu tvoje slike. Ovo nije kritika emisije. Emisija je bila zanimljiva. Ali, mogla je da bude fenomenalna… Da je voditeljka išta znala o tebi morala je da te pusti da pričaš.”
* * *
Bilo je, of course, i onih kojima je zasmetalo što sam opet, sada na televiziji, pričao o Mirinim i mojim unučićima, kafanama i nekim sasvim običnim temama. Svima njima odgovaram da takvim pričama želim bar malo da ublažim ono što je moj prijatelj Ninus Nestorović sažeo u sjajan aforizam: “Ako želite uživo da gledate mrak, dovoljno je da uključite vaš televizor. U toku je direktan prenos.”
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
