Piše Ivan Mrđen: Tragičan niz tužnih podudarnosti

Tuga je ista, ako ne i dublja zbog svega što se u zemlji Srbiji događa, a nekako bismo lakše podnosili da znamo da možemo da računamo na Vesin glas, stav i komentar, uputstvo i opomenu, predlog za razmišljanje i delanje...

Strah je posledica tragične okolnosti da sam na istom mestu, pored Aleje zaslužnih građana, prilikom četrdesetodnevnog pomena Veselinu, poslednji put video našeg druga, prijatelja, kolegu i saborca Stojana Drčelića (1964-2022), koji je takođe iznenada i više nego prerano preminuo desetak dana kasnije. Drčela nam takođe veoma nedostaje, možda čak i više upravo zbog očekivanja da će svojim talentom, energijom i autoritetom nadomestiti bar deo praznine iza legendarnog Vese.

(Otuda se povremeno javi i sumnja da možda sve i nije baš puka slučajnost, jer takvo ubrzano lišavanje takvih lidera nije zabeleženo ni u jednoj organizaciji od javnog značaja, kao što je zadesilo naš portal i novine.)

Tuga ne može da se podeli, ona može samo da se uveća, što sam svim svojim bićem osetio onog novembarskog dana 2022. kad su se u isto vreme održavali i šestomesečni pomen Simonoviću i godišnji njegovom vršnjaku, našem drugu, prijatelju i saborcu, prerano preminulom Slaviši Lekiću (1959-2021).

Bez koga kao da više niko nema snage da se dokumentovano uhvati u koštac sa sve brojnijim i sve bezobzirnijim "junacima doba zlog"...

* * *

A onda je 8. maja prošle godine surovi život namestio da je istog popodneva, dok je na Novom groblju trajalo opelo za godišnjicu prerane smrti Veselina Simovića, širokom stazom pored Aleje zaslužnih građana prošla nepregledna kolona koja je na večni počinak ispratila zauvek 12-godišnju Anu Božović, jednu od desetoro žrtvi masakra u osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“.

Nagledao sam se u životu sahrana, i onih pompeznih i onih dostojanstvenih, ali nikad nisam osetio tako snažnu tugu svih koji su hodali iza kovčega. Obično bih već posle petnaestak redova, kad minu familija i najbliži, viđao one malo opuštenije, žamor bi postepeno prelazio u razgovor, sve do onih koji bi pri kraju kolone gledali kako da šmugnu u stranu... Tog dana su okupljeni, među kojima je bilo baš mnogo dece, prolazili, prolazili, prolazili... u tišini koja je bila rečitija od svakog govora, od svake molitve, od svega što se može izraziti rečima...

Gotovo da sam u tim trenucima čuo Veselinov tihi glas kako nas opominje da pažljivo poslušamo tu tišinu, jer će ubrzo doći vreme kad će o toj tragediji laprdarati ko stigne i kako mu se prohte...

* * *

Zbog svih tih više nego tragičnih podudaranja, zaista sam zahvalan Vesinoj supruzi Ljiljani i ćerkama Isidori i Aniti što posle ovih tužnih grobljanskih okupljanja imaju snage da nastave druženje sa prijateljima, kolegama i poštovaocima svega što je on ostvario i značio, ne samo u ovdašnjem žurnalizmu. Nije slučajno što je njegov “Dorćol Platz” jedna poslednjih oaza slobodnog i drukčijeg mišljenja i delovanja, političkog, umetničkog, esnafskog, estetskog...

Tamo ćemo i danas popodne (od 17 časova) pokušati da svu tugu i zebnje ublažimo na način sa kojim bi se i Vesa najpre složio.