I na našu kućnu adresu stigli pozivi za 17. decembar. Pošto smo uoči prethodnih izbora uredno odjavili sve koji ne žive sa nama, ovog puta nije bilo listića sa nepoznatim imenima i prezimenima.
Moju Miru i mene rastužilo, kao i uvek, kad smo videli pozive za naše ćerke, najstariju Milenu i najmlađu Marinu, koje će vesti o izborima pratiti iz Melburna i Dubaija. I što već treći put zaredom, a izbore smo imali i 2020. i lane, u biračkom spisku nema naše nastarije unuke, još malo pa 24-godišnje Tamare… Ona je već glasala ove godine, ali kao državljanka Australije.
Goran Petrović iz Pančeva, koji za sebe kaže da je “štreber, kompjuteraš, cvikeraš, filoginista, fotograf, ailurofil, ultra-kvizoman, veoma poročan i Konstraktin bot”, sve u svemu čovek širokih interesovanja, napisao je ovih dana kako ga je “pogodio grom iz vedra neba”, kad je saznao da mu najbolji prijatelj odlazi u Nemačku:
“Čovek koga znam ceo svoj život, sa kojim sam delio sve, javlja mi da odlazi sa porodicom u Nemačku, trajno. Sve je rešeno i posao za oboje, škola za decu, smeštaj tamo…
Vidim da mu je teško, da ostavlja sve za sobom, ali ne mogu da razumem. Zar da dozvolimo da zbog par govana koji prave Vučićville od Srbije okrenemo leđa svemu što smo stvarali? Kako je moguće da mi je u isto vreme drago što znam da ide na bolje i da ga mrzim što je predao borbu? Imao sam sto puta mogućnosti da odem odavde, ni jednom nisam ni pomislio na to. U Irskoj sam imao bukvalno radno mesto koje me čeka i ugovor koji je samo čekao moj potpis, pa sam odlučio da ostanem ovde.
Šta se desi ljudima pa odluče da preseku ovako? Znao sam da razmišlja o tome, ali cela Srbija razmišlja o tome, od spremačica do hirurga. Svi shvatamo šta nam rade, ali opet nađemo snagu da ostanemo. Imam osećaj da čoveka koga sam poznavao više ne poznajem…”
Komentari su se, kao i obično kad se postavi dilema otići ili ostati, kretali od odobravanja do podsećanja na stihove “sunce tuđeg neba”… Razlika je, koliko sam ja mogao da primetim, u sve ozbiljnijim razmišljanjima o ukupnom stanju u zemlji Srbiji (namerno već duže vreme koristim ovaj izraz, jer ovde sve manje ima i društva i države):
“Potpuno razumem čoveka. Trideset godina se rvemo s radikalima i socijalistima, a oni još na vlasti – ljudska prava sve ugroženija, korupcija i nepotizam izraženiji nego ikad, baš kao i kriminal. Izgubili smo previše vremena i nije fer da tom borbom opteretimo i našu decu.” (G. Pavličić)
“Umorni su više ljudi, mnogi od nas osećaju nemoć i izgubili su nadu da će ikad ovde biti bolje i da ćemo se osloboditi sekte. A kad se nada izgubi, onda se gleda da se bar deca spasu i da im se pruži lepši i bolji život, pa makar i daleko odavde.” (Biljana)
“Nije to samo do vlasti i para. Eto, znam ih gomilu koji su imali plate ovde u rangu sa nemačkim platama. Mahom programeri i IT ljudi. Zapalili preko jer im je pun kurac zatucanosti, bezobrazluka, bahatosti i guranja nosa u tuđ tanjir.” (Miloš Ilić)
“Nije sve do para. Bolesno je društvo u Srbiji. Mnogo bolesno. Navike, razmišljanja, sve. Ni ja to nisam shvatao dok nisam otišao preko. Tek sada iz ove perspektive vidim koliko je sve naopako u društvu. Neće to ni smena vlasti popraviti. Trajaće vekovima ozdravljenje.” (Jovan Bilbija)
Moj prijatelj Zoran Kurtović pomenuo je ovih dana knjigu sa zanimljivim naslovom – “Sutra ću možda ostati”. Reč je o modernom literarnom rukopisu italijanskog književnika srednje generacije Lorenco Maronea, u čijem središtu je životu izmaštane advokatice Luče di Note.
“Neobično ime, Svjetlost Noći. A naslov je posljednja šala koji je njen otac napravio prije nego što je ostavio porodicu. Kao moto svog romana Marone navodi citat iz ‘Američke pastorale’, poznate knjige blagopočivšeg američkog autora Filipa Rota: ‘Nemaš obavezu da se diviš svojoj porodici, nemaš obavezu da se diviš svojoj zemlji, nemaš obavezu da se diviš mjestu u kome živiš ali moraš znati da ih imaš, moraš znati da si dio njih.’
Kao da smo to zaboravili. Više nam nije važna ni porodica ni država ni mjesto. Kao da se pomalo stidimo svega toga. Samo smo važni mi. Kasno postanemo toga svjesni”, napisao je kolega Kurtović.
* * *
Sutra će neki možda ostati, prekosutra će se možda neki vratiti… “Dug je put do kuće”, ima običaj da kaže moja prijateljica Seška Stanojlović kad joj u preferansu zapadnu loše karte. Iako je za “ostajte ovde” aduta sve manje, kao svojevrsna “rekontra” mogu se razumeti i ova dva komentara ispod objave Gorana Petrovića…
Rock ‘n Roll Nerd: “Meni nije jasno da odu iz Srbije oni koji nikad na demonstracije protiv režima nisu izašli ili koji nikad nisu protiv režima glasali; lakše im je sada da ceo svoj život i život svojih najmilijih okrenu naglavačke nego da su menjali svoje okruženje i Srbiju na vreme.“
Svetlana: “Najviše bih volela da svi ostanemo ovde u našoj divnoj zemlji i da sve učinimo da i nju i nas učinimo boljim. Nekad pomislim da je najlakše spakovati se i otići. Hajde da probamo da nešto promenimo, na bolje, naravno!”
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar