Piše Ivan Mrđen: Sreću čine male stvari

Kad sam sinoć ukucao te četiri reči, uveren da na tu temu mogu da dobijem neke naznake za mnogo ozbiljnija promišljanja, zaista sam se iznenadio obiljem informacija o Murizu Kurudžiji, njegovim pesmama i uopšte životu. Istina, većina tekstova su u stilu “kucamo na vrata zaboravljenih asova”, što je u njegovom slučaju malo komplikovanije, jer je još 1991. godine, kad je započeo rat i raspad Jugoslavije, Muriz otišao sa brdovitog Balkana i već decenijama živi i radi u Australiji, zadnja pošta Melburn.

Tako sam saznao da “za razliku od većine narodnih pesama tog vremena koje su se isključivo bavile kafanskom patnjom, prevarama i nesrećnim ljubavima, ovu pesmu odlikuje univerzalna životna filozofija”, te da je autor teksta i muzike Esad Mulaomerović, za koga takođe nikad ranije nisam čuo.

Pesma, kažu, podseća ljude na ono što u brzini života zaboravljaju – da pravo zadovoljstvo ne leži u materijalnom bogatstvu i velikim uspesima, već u sitnicama, zdravlju, miru i iskrenoj ljubavi. Ta poruka je danas, u eri društvenih mreža i brzog života, ljudima još potrebnija nego te sada već davne 1988. godine.

Nije baš korektno, ali meni je nekako lakše da “prepričam” tih nekoliko strofa. Nije sreća, kaže Esad a peva Muriz, u hiljadu maraka (nemačkih, u to vreme veoma važnoj valuti), niti u sto hiljada dolara, sreća je “kad nemaš nikakva jada”.

Meni se posebno dopao deo koji doslovce opisuje ono što moja Mira i ja proživljavamo svako jutro, uz kafu, limunadu, lekove, rakijicu i razgovore o “našima”: “Sreća je kad svanu jutra, a tebe ništa ne boli, sreća je kad imaš nekog ko te iskreno i verno voli.”

Na to se nadovezuje sjajan refren: “Sreću čine male stvari, u životu što se dese, ponekad je to sitnica što nam radost donese.” Na to se nadovezuje savet da ne žalimo što nas sreća zaobilazi, jer “svako od nas u životu svome kroz lepe i ružne trenutke prolazi”.

* * *

Tokom prethodne sedmice, tačnije od utorka u podne do nedelje uveče ostvario sam jednu od stavki sa neke moje (nenapisane) “The Bucket List”, što je naslov kultnog filma iz 2007. sa Džekom Nikolsonom i Morganom Frimenom u glavnim ulogama, kod nas obično prevođenog kao “lista poslednjih želja”.

Da skratim priču, mislim da nema tog iole redovnijeg posetioca nekog ugostiteljskog objekta koji u nekom trenutku nije pomislio kako bi on to mesto i čitav posao vodio ako ne “bolje”, a ono makar “na drugi način”. Pa kad se tokom godina promeni više takvih destinacija ostane samo tajna želja “kad bih ja jednom imao svoju kafanu”…

Mog prijatelja Vladana Raspopovića koji već deset godina vodi Klub Udruženja ljubitelja narodne muzike, nedaleko od “Cvetkove pijace”, kad bi odlazio na odmor u Grčku ili na oporavak na Goč, na šta ima prava kao bivši policajac, zamenjivao je njegov prijatelj i stalni gost ovog zanimljivog objekta Nedeljko Milosavljević, sa kojim sam se ja družio još krajem sedamdesetih godina prošlog veka kao novinar sportske rubrike “Večernjih novosti”, baš u vreme kad je on postajao standardni prvotimac “Crvene zvezde”…

Minule sedmice, međutim, Neđa imao neke važne goste i neodložne poslove, pa je pretila opasnost da ova naša “kafanica, sudnica, ludnica” prvi put bude zatvorena nešto duži period, na nesreću njenih stalnih gostiju koji jedva nekako preguraju i ponedeljak, kad gazda Vlada odmara i obavlja kućne poslove. Da se to ne bi dogodilo sam sam sebe “draftovao” na listu potencijalnog zamenika zamenika, što je prihvaćeno, tako da sam se minulih šest dana baš često prisećao naslova kultne pozorišne komedije beogradskog Ateljea 212, pisca Brane Crnčevića, režisera Ljubomira Draškića i Zorana Ratkovića.

Za mlađariju i one koji se više ničega ne sećaju, “Kafanica, sudnica, ludnica” je premijerno izvedena davne 1964. godine, da bi odlukom gradskog partijskog komiteta skinuta sa repertoara posle osam punih sezona, u izvođenju plejade legendarnih glumaca: Bata Stojković, Ružica Sokić, Neda Spasojević, Tanja Beljakova, Milutin Butković, Bora Todorović, Slobodan Aligrudić, Taško Načić...

(Mimo svog običaja, ovog puta uz imena pomenutih umetnika neću stavljati onu crticu sa nadgrobnih spomenika, iz bojazni da bi se u šumi brojeva izgubili ljudi čija imena i danas izgovaramo sa punim poštovanjem. A svi su već odavno s one strane večnosti…)

* * *

Možda je sasvim dovoljno što ove dve moje priče na neki način povezuje narodna muzika, jedna već zaboravljena pesma i jedno mesto na kome se mnogo toga zaboravlja.

Ivo Andrić je u pripovetci “Bife Titanik” pisao da ljudi u obilaženju baš takvih kafanica “stalno traže nešto novo, a nalaze uvek isto”. Meni se posle ovih šest dana čini da je sreća mojih prijatelja i drugara iz Kluba ljubitelja narodne muzike upravo u tome “istom”, jer su tu najbitnije neke male stvari, daleko od svega što se već na štandovima kod obližnje pijace smatra “važnim” i naziva “politikom”.