1
Četvrtak, popodne, u jednoj od ekspozitura banke koju mnogi još smatraju za „domaću“. Njih dve su se posvađale već na vratima, jer je mlađa, tu negde pri isteku četvrdesetih, kasnije će se ispostaviti ćerka, pokušala da odvrati svoju majku od nauma da odmah podigne „njenih dva’est hiljada, što joj poslao Vučić“. Pozivanje na gužvu, bolesne noge zbog kojih je „morala da je vozi“, „juče si rekla da ti pare ne trebaju“, s jedne, i odbijanje u stilu „idi, ako ti je teško“, „ima ko o meni da brine“, „pustiće me ovi dobri ljudi preko reda“... pojačavano je kako su se približavale blagajni...
Vrhunac drame je nastao kad su konačno stigle na red i kad je ljubazni blagajnik zatražio „gospođinu ličnu kartu“. Prvo je izvadila novčanik, pa iz njega gomilu kojekakvih kartica, zatim je preturala po tašni i džepovima, da bi posle nekoliko minuta, tu pred svima, optužila ćerku da joj je „opet sakrila ličnu kartu“, kao za „one izbore“. „Jesam, to je bilo u vreme korone, da te tada nisam zadržala u kući…“, nije stigla ćerka ni da se opravda, kad se iznenada pojavio traženi dokument, iz nekog tajnog džepa u neseseru sa lekovima…
Pre nekoliko godina na stanici kod “Liona” zadržao sam tramvaj da ne zatvori vrata dok nije pristigla postarija sugrađanka sa pet, šest kesa sa rukama.
“Gospodine, hvala vam do neba”, rekla je sva zadihana dok je ulazila…
“Ne treba hvala”, pokušah da se našalim. “Samo nemojte na sledećim izborima da glasate za Vučića…”
A onda je usledio njen komentar: “Jedi govna, matora budalo!”
Moj prijatelj Đuro Smiljanić, zadnja pošta Zemun, napisao je ispod mog jučerašnjeg teksta o „nezahvalnim matorcima“, kako smo nas osmoro primili stošes’et hiljada dinara, a daćemo nula glasova za naprednjake: „Ivane, tebi i tvojim prijateljima svaka čast. Ali mnogi misle kao ja da starijima od 65 godina treba zabraniti glasanje!”
Sad vidim da se po društvenim mrežama zahuktala akcija „SBLK“, u prevodu: Sakrij Babi Ličnu Kartu! Tužno je da mnogi sa rođenim roditeljima ne mogu da porazgovaraju o stvarnom stanju u zemlji Srbiji i budućnosti novih generacija, zbog čega su, kako sam juče napisao, svi moji ispisnici unapred označeni kao glavni krivci što će biti propuštena možda poslednja prilika da se nešto promeni ovde i sada.
PROČITAJTE JOŠ
A možda još ima vremena da umesto prepirki, inaćenja i kojekakvih SBLK- smicalica razmislimo o običnom, ljudskom razgovoru i uzajamnom poštovanju. U tom smislu možda će biti od koristi tekst koji sam pre godinu dana kopirao sa Fejsbuk stranice “Zanimljivo”. Sa jednom jedinom namerom da nam dan učine zanimljivijim, oni često prenose moje komentare, pa da i ja prenesem nešto lepo što sam tog 24. novembra 2022. pročitao kod njih:
“Kad roditelji ostare, volite ih kako stare, kao što su i oni voleli vas dok ste odrastali.
Pustite ih da razgovaraju, čak i ako pričaju ponovljene priče, imajte isto strpljenje i zanimanje kao oni za vas kad ste bili mali i kad ste nešto pričali.
Neka uživaju u svojim prijateljima kao što su to nekada vama dopuštali. Neka uživaju u razgovoru s unucima jer vas vide u njima.
Neka se osećaju dobro, pustite ih da žive među predmetima koji su ih dugo pratili, jer pate kad osete da razbijate delove njihovog sveta.
Pustite ih da pogreše, jer ste i vi toliko grešili i nikad vas nisu ismejavali ispravljajući vas. Pustite ih da žive i pokušajte ih usrećiti na poslednjem delu puta koji im je ostao.
I na kraju, pružite im ruku, kao što su i oni vama pružali kad ste počeli da činite prve korake.”
To isto je moja prijateljica, književnica i slikarka Milica Vučković sjajno objasnila u pesmi “Roditelji”:
“Naši roditelji su sada već suviše stari/ Da bismo im pričali ono što zaista mislimo…
Zato im sada vraćamo dug/ I pričamo sa njima kao sa decom.
Štedeći ih i čuvajući od svega/ A najpre od sebe.”
****