0
Nemam baš nikakav komentar oko najvažnije društvene teme, kojom se već danima bave mnogi po društvenim mrežama, pa čak i neki za koje, koliko juče, ne bih ni pomislio da im je najvažnije ko se s kim švaleriše i kako to podižu na nivo još većeg uživanja.
Nisam ni slutio da je pogled kroz ključaonicu i zavirivanje u tuđu spavaću sobu i dalje, bez obzira na sve modernije tehnike, jedan od najpopularnijih domaćih hobija. Mene je to prošlo još sa prvim bubuljicama, kad smo na starom „Šećerančevom“ kupatilu moj drugar Pera „Kidran“ i ja kroz rupu na dasci između dve svlačionice pratili zbivanja u onoj drugoj, od presvlačenja komšinica do „na brzaka“ rastajanja onih koji su se sa Ade Ciganlije vraćali svojim zakonitim partnerima…
A onda smo jednom bili baš neoprezni, pa nas je legendarni „Lala“ polio kofom ’ladne vode, tek toliko da zapamtimo da je u tim stvarima mnogo važnije ono što sami radite od onoga što vidite da drugi rade. Za one koji to nije imao ko da pouči u zemlji Srbiji radi non-stop javna kuća na televiziji sa nacionalnom frekfencijom, treba samo sedeti i čekati, neko će već da se do’vati…
U tom pogledu posebno su „aktivni“ mnogi moji ispisnici, na koje se odnosi čuvena misao Onore de Balzaka (1799-1850) da je „starac čovek koji je završio svoj ručak i gleda druge kako jedu“. A naročito važi i kad se zameni jedno slovo u poslednjoj reči…
I zbog toga moram da volim moje prijatelje, sa kojima sam u sredu popodne i do duboko u noć proveo više od šest sati, a baš niko nije pomenuo tu toliko važnu priču, koja me je zapljusnula tek sledećeg jutra kad sam neoprezno pogledao čime se zanimaju „tastatura revolucionari“.
Jedinom aktuelnom političko-ekonomskom temom bavili smo se silom prilika, jer su nam dok smo sedeli iz banaka javljali kako je iz onog rolerkostera koji se besomučno vrti po već pomenutim nac-televizijama na naše račune ispalo po dva’es hiljada dinara. A onda je neko rekao kako je za stolom čak osmoro „srećnih dobitnika“, od kojih, znamo se – niko neće glasati za predsednika svega ovoga, iza koga se još jednom sakrila sva beda naprednjačke vlasti.
„A opet će mnogi da krive nas matorce ako rezultati izbora ne budu onakvi kako su sanjali“, složili smo se negde na prelazu između pihtija i roštilja.
Oskar Vajld (1854-1900) je govorio da i u starosti možemo ostati mladi, ako se ne uzbuđujemo bez potrebe, odnosno „da se ostane mlad, ne treba se podavati neprijatnim osećanjima“.
Neki novi matorci, u koje ubrajam i većinu mojih prijatelja, tačno znaju šta im prija, pa se po tim osnovama prepoznaju i udružuju. Neki na preferansu, neki po kafanama, neki na pecanju… sve samo ne ono što se u zemlji Srbiji naziva politikom.
„Neko ostari kao zlato i mramor, a neko ostari kao cipela“, pisao je Jovan Dučić (1874-1943). Znam da su zlato i mramor retki, ali ne bi valjalo da nam još jednom sudbinu odrede stare cipele!
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare