Partizan u sukobu sa samim sobom - škripa zglobova, varnice i pad "sistema"

Pobeda protiv Spartaka u Subotici (82:75) nije bila spektakularna, ali je bila suštinska. I što je još važnije — ogolila je ono što već neko vreme znamo, a možda nismo hteli da priznamo.

Ova četvrtfinalna serija bila je mnogo više od borbe za polufinale ABA lige.

Bila je podsećanje da ovaj tim, sa svim svojim protivrečnostima, i dalje nosi težinu prošlosti. Obradovićev DNK, reputaciju kluba, očekivanja javnosti.

Sve to staje na teren, rame uz rame sa aktuelnim timom. A taj tim — za razliku od nekih prethodnih — nije krojen da živi u legendi. On pokušava da preživi sezonu.

Sterling Braun i psihologija ritma

Partizan u poslednje četiri sezone deluje kao tim sa sezonskom disocijacijom. Početak je uvek konfuzan, sredina sezone briljantna, a završnica… Pa, često podseća na onaj isti tim s početka. Kroz sve te amplitude, jedna linija je ona koja definiše — forma glavnog igrača. Nekad je to bio Kevin Panter, sada je Sterling Braun.

Braun je ovogodišnji metronom. Kada je u zoni, Partizan deluje kao tim sposoban da uđe u borbu za Fajnal-for. Kada padne, padne i ceo sistem.

Nije problem samo u brojkama. Problem je u atmosferi, u govoru tela, ritmu lopte, načinu na koji Željko Obradović reaguje sa klupe. Kada Braun nije na svom maksimumu, deluje kao da ni Željko ne veruje u ono što pokušava da implementira.

A možda to nije slučajno. Prvi put u karijeri nema pravog superstara. Nekog oko koga može da gradi filozofiju, a ne samo akcije. I čini se da mu to fali — ne zato što ne zna kako bez toga, već zato što je, paradoksalno, sa takvim igračem lakše biti trener vizionar.

Centarski problem

Ako postoji pozicija na kojoj se kriza vidi golim okom, to je centarska linija. Od kada je Matijas Lesor otišao, Partizan je u stalnoj potrazi za „novim sidrom“. Brandon Dejvis i Tajrik Džons jesu ozbiljna imena na papiru, ali u realnosti — papir gori.

Posebno Džons, koji deluje kao da nikada zapravo nije stigao u sezonu. Njegova igra s loptom na niskom postu je nešto između improvizacije i pogrešnog priručnika. Nema ni čvrstu igru leđima, ni eksplozivnu igru licem. Drop step je nečitak, rad nogu deluje kao da se uči u hodu, a rezultat su šutevi koji više liče na molitve nego na košarkaške poteze.

Partizan pokušava da iz ovih situacija da izvuče neku dobit celu sezonu. Najčešće izgubi loptu, izgubi ritam, izgubi samopouzdanje.

I onda se desi nešto neplanirano, a osvežavajuće: u ovom dvomeču Partizana i Spartaka, najbolji minuti iz reketa dolaze od Dušana Miletića i Luke Cerovine, igrača subotičkog tima.

Iako nisu zvezde, njihova energija ima tu sirovu vrednost koju ni sistem ne može da simulira te Partizanovi visoki igrači su mogli da vide centarske proizvode jugoslovenske škole košarke.

Iluzija plana

Postoji jedan tihi problem koji, kako sezona odmiče, sve glasnije kuca na vrata — spejsing. Partizan već godinama pokušava da bude tim koji živi od šuta za tri poena, ali to ne izgleda kao strateška odluka. Više kao navika koja je postala identitet.

Problem nastaje jer osnovni uslov za dobar spejsing — prodor kroz prvu liniju odbrane — gotovo ne postoji. Nema kreacije s loptom, nema pravih "mismeč" situacija, i sve se svodi na šut iz horoskopa. I kada uđe — sjajno. Kada ne uđe — raspad. Partizan izgleda kao tim koji stalno ide po istom putu, ali se iznova iznenadi što na kraju nema mosta.

I sada, kada ulazimo u poslednju fazu sezone, maske više ne postoje. Znamo šta ova ekipa jeste. Znamo šta nije. I znamo da sve što sledi neće biti proizvod iluzije, već realnosti.

A Partizan ide u polufinale ABA lige, gde ga čeka bolji iz duela Cedevita Olimpija – Dubai, koje čeka majstorica u utorak od 17.30.

BONUS VIDEO Podcast Pick and Roll sa Mićom Berićem s2e34