Piše Ivan Mrđen: Pravićemo Đoleta od blata

Kad sam u ponedeljak predveče, po ovdašnjem vremenu, opet uključio laptop i na telefonu pogledao nešto drugo osim livescores mogao sam maltene da samom sebi čestitam, jer praktično ništa nisam propustio. Sve je isto samo njih šesnaestoro i dalje nema!

Petnaest života je odneo udruženi zločinački poduhvat u Novom Sadu, njima su svi dobromisleći ljudi dodali i bespomoćnog tinejdžera iz Leskovca, najnoviju žrtvu ne samo vršnjačkog već nasilja kao sistema. Prvo da se ne zaboravi, drugo da se, ako je ikako moguće, zaustavi!

Nasuprot njima, ogoljenije nego ikad, vlast se ponaša upravo suprotno. Organizovanim falangama odgovara na svako podsećanje da su im ruke ne samo krvave, nego su “do lakata u pekmezu”, kako je korupciju opisivao legendarni Dragoljub Žarković (1951-2020), dok istovremeno floskulom “pustimo institucije da rade svoj posao” pokušavaju da sve učestalije i sve drastičnije slučajeve nasilja svedu na izolovane incidente. Požar gase bezinom, za koji tvrde da je voda!

Sve bi to prošlo, kao što prolazi već godinama, da se ovog puta, bar je to moj utisak, nisu namerili na mnogo ozbiljnijeg protivnika nego što su imali svih ovih godina u “kreni-stani” opoziciji. Blokade se dešavaju i na mestima do kojih nisu stigle organizovane đubretarke u pratnji “navijača”, sve je više mlađarije, konačno se nešto dešava i među studentima, skoro da nema istaknutijeg crnokapuljačaša koji nije identifikovan i trajno arhiviran po društvenim mrežama…

Ukratko, potvrđuje se ono što je svojevremeno napisala koleginica Vesna Mališić da predsednik svega ovoga “u Srbiji nema ozbiljniju opoziciju, osim realnog života”!

* * *

Možda i zbog toga što su svojim očima videli kako se ruši naprednjačka kula od svečanih otvaranja, možda i zbog toga što su trpeli godinama one najgore koji su prekomandovani u Beograd, tek stiče se utisak da su baš Novi Sad i Novosađani u poslednjih mesec dana podigli lestvicu otpora na nivo za koji osiona vlast nema odgovarajući odgovor. Pa im zato svako posezanje za već viđenim provokacijama i prepoznatim provokatorima samo stvara dodatne probleme i izaziva još veći broj ljudi da konačno nešto kažu, napišu, učine…

Dakle, svaka čast probuđenom Novom Sadu i svim onim Novosađanima koji su se ovog novembra vratili na “balaševićevska podešavanja”. Of course, nije baš poželjno bilo šta ishitreno uopštavati, ipak je na samo deset dana od ubistva petnaestoro ljudi ispred novosadske železničke stanice onaj ratnohuškač nedaleko odatle napunio halu i održao koncert na kome te žrtve nisu ni pomenute, a uskoro će i Klisa, sa novim obaranjem svetskog rekorda u visini badnjaka…

Baš zato je, a ne da bi se pravio važan, njihov sugrađanin Ninus Nestorović podsetio svoje prijatelje, pratioce i pristalice po društvenim mrežama na tekst Pece Popovića, objavljen neposredno posle sahrane Đorđa Balaševića (1953-2021):

“U svim ružnim stvarima koje su njemu sledile: zabrani koncerata, oduzimanju počasnih zvanja, bojkotovanjem i javnim blaćenjem, krije se dragocen dokaz koliko ništa ne cenimo, kako smo postali bahati i zli ljudi i koliko smo oguglali na gadosti prema drugima. U pravu je veliki Ninus Nestorović: Kada su velikog pesnika živog sahranili, svi mediji u Srbiji su ćutali. Čekali su da stvarno umre pa da nešto objave o njemu!”

A i to što su objavili bolje da nisu! Moj novinarski klasić Predrag Mrmak je to opisao jednostavnim rečima: “Svi ovdašnji smradoidi na naslovnim stranama izveštavaju o odlasku panonskog mornara. I svima je, kao, žao. To su isti oni koji su ne tako davno pisali da je Đole izdajnik, nacoš…“

Kad se čovek takvog opusa i takve biografije svede samo na “panonskog mornara”, onda nije čudno ni što je patrijarh Porfirije našao za shodno da u saučešću porodici Balašević napiše: “Molim se za spas duše onog Đorđa koji je, u teškim godinama, unosio smisao i vedrinu u svakodnevicu mnogih generacija.”

* * *

Godinu dana pre Balaševićevog definitivnog silaska sa životne scene napisao sam kako ne znam da li je jadnija država koja zabranjuje stihove ili je bednije društvo koje bi da se njima brani! Nekoliko meseci nakon toga na našem portalu sam se izvinio Vesni Srdanović i još nekim prijateljima koji su predložili da na svoj Fejsbuk zid postavim njegovu zabranjenu pesmu “Dno dna”.

Tada sam istakao da nije važan naslov te pesme, ni same reči, jer bismo po poznatom rišeljeovskom principu („dajte mi pola stranice bilo kojeg teksta i naći ću u njemu dovoljno materijala da autora osudim na smrt“) mogli da analiziramo većinu Balaševićevih hitova.

Kao primer sam naveo pesmicu “Šugar rep” sa kraja osamdesetih, koja govori o partijskim kadrovima na funkcijama (“postavljen svima u inat”), njihovim kumovskim vezama i sprezi sa policijom, zapošljavanju “ćerki, pardon švalerki”, bančenju sa ulizicama i podrepašima, bahatom odnosu prema potčinjenima (“zaboravi bolje di je firma”)…

Najopasniji su, jel’te, oni stihovi koji govore da je “firma jadna, bedna”, “prekidu filma” i “poslednjim partijskim sastancima”, mada bi neki kardinalčić našao analogiju i u tome što se sve zbiva u disko klubu simboličnog naziva (“Napredak”)…

* * *

Nisam tada ni slutio da će onog dana kad Đole zaista ode – nama ostati samo “Dno dna”, manje kao pesma mnogo više kao ostavština za neveselu budućnost!

***********************************

BONUS VIDEO: Novi Sad, protestna šetnja