Piše Ivan Mrđen: Jedno Jajce, dva jaja...

Ima više od simbolike u tome što će baš ovih poslednjih novembarskih dana, biti odneta i poslednja cigla sa ruševine nekadašnjeg hotela „Jugoslavija“, kao neodbranjenog simbola jedne epohe, jedne države i njenog glavnog grada. Što bi rek’o Vuk Gligorijević (1946-2003), kad je to bilo više nego hrabro – „kad se nešto začne u Jajcu, mora da ode u kurac“.

Zbog toga već godinama za „dve’esdeveti“ imamo samo jugonostalgična podsećanja na prostor „od Vardara pa do Triglava“, praznične svinjokolje i putovanja u Trst za kupovinu novogodišnje garderobe. Ko je, of course, mog’o, a moglo nas je svake godine sve više... U to ime, drugarice i drugovi, živeli, ovaj stari će opet popiti malo...

* * *

Ovde u Melburnu, ovaj 29. novembar „baš lepo pao“, kako smo nekad govorili u Jugoslaviji. Em petak kao takav, kad u restoranima, kafićima i naročito pivnicama valja odmah naručiti duplo piće, ako ne mislite da vam ostatak večeri prođe u čekanju ispred šanka, plus ovaj potrošački „black Friday“, kad vredi potrošiti solidnu uštedu prilikom kupovine uglavnom nepotrebnih stvari, ali primamljivog popusta... Oba ta običaja rado praktikuju i u ovdašnjoj ekspozituri naše porodice, što nas vraća na poslednju rečenicu iz prethodnog pasusa...

Dobro pivo će malo ublažiti moj problem, jer ću večeras morati da Mileninim i Kameronovim prijateljima, sa kojima se družim već godinama, ponešto kažem o prilikama u zemlji Srbiji. Obično ih se to ne tiče, ali ovog novembra se i na ovdašnjim televizijama vrtela dva tragična snimka, jedan od onog „crnog petka“ ispred novosadske železničke stanice, a drugi od još crnjeg ponedeljka iz zgrade iza Rosandićevih konja.

Kako, na primer, da bilo kome objasnim da za smrt petnaestoro ljudi ispod rekonstrisane i dva puta svečano otvarane stanične zgrade nije niko uhapšen već sutradan. A i oni koji su kao fol uhapšeni, ili su se izborili za povoljniji tretman „zbog narušenog zdravlja“ ili su već pušteni... Ko bi mogao da razume da su građani danima blokirali ulaz u nadležne pravosudne institucije ne bi li zaposleni u njima počeli da rade svoj posao, a da oni to ne mogu dok im neko ne kaže šta, kako i koga treba procesuirati...

Još veći napor bilo bi objašnjavanje igrokaza u skupštinskoj sali, jer iole normalan čovek teško može da shvati logiku po kojoj će se napraviti incident za „breaking news“, da bi se onda brzopotezno, bez ikakve diskusije, izglasao budžet za iduću godinu, u kome dominiraju izdaci za drugorazrednu svetsku manifestaciju. A onda još treba i priznati da će većinu poslova u toj ujdurmi dobiti maltene isti oni koji su pobili sav onaj svet u Novom Sadu...

Ne verujem da će me neko upitati da li je bilo kome u Srbiji žao što se dogodio takav udruženi zločinački poduhvat. Mislim podjednako i na nadstrešnicu, i na jedinu kanalizaciju u koju se ulazi preko crvenog tepiha... Ne sećamo se više ni mi onih deset nevinih žrtava iz škole „Vladislav Ribnikar“, smeje nam se u brk na farsičnom suđenju masovni ubica iz Dubone i Malog Orašja, nestaju i dokazi i jataci, ismeva se patnja najbližih, pa što bi se onda neko od dobroćudnih Australijanaca sekirao zbog naših stradanja...

A da me neko ipak upita da li je u zemlji Srbiji potpuno nestala empatija, morao bih da ispričam kako je političaru iz Jagodine, inače osvedečenom podvodaču i silovatelju, u istoj toj kanalizaciji održana komemoracija, uz estradno prisustvo udovice ratnog zločinca, da mu je na sahranu došlo tri hiljade ljudi i da je glavni govornik bio ratni huškač koji je u međuvremenu počeo nešto da se pita po ovdašnjoj prosveti i kulturi...

* * *

I tako, reč o ovom reč o onom, pripremam se za nezgodna pitanja. Jedino mi drago što me baš niko neće pitati za onog ministra koji je bio nadležan dok se odvijala rekonstrukcija novosadskog kolodvora, jer za njega, kako sada stvari stoje, ni u Srbiji više niko ne pita.

Tek ponekad ga se neko priseti sabajle, kad za doručak priprema ona čuvena dva jaja, energetski dovoljna da se preživi ne samo čitav dan, već i sva sranja kojima smo zasuti. Ali, to je već priča iz njegovog drugog resora, koja mi zgodno došla za naslov i potvrdu istinitosti već pomenutog Gligorijevićevog aforizma!

********************************