Piše Ivan Mrđen: "Krstići" sa opozicione autobuske stanice

Vesa je iznenada preminuo 8. maja 2022. godine, a ja ću dokle god sam sa ove bande tačno znati da smo se poslednji put videli i ponešto popili u nedelju 27. marta u njegovom “Dorćol Platzu”. Bilo je to samo sedam dana pre trećeaprilskih opštih izbora, u opoziciji i njoj bliskim medijima očekivanih sa izvesnim optimizmom, ponajviše zbog prvih kakvih takvih koraka ka objedinjavanju i zajedničkom nastupu.

Što je u krajnjoj liniji, makar u Beogradu, pokazalo da je ozbiljno uzdrmana naprednjačka svevlast, cementirana lažnim i polubojkotovanim izborima dve godine ranije, organizovanim između “najsmešnijeg virusa na svetu” i naprasno ukinutog “vanrednog stanja”. U takvoj atmosferi je tog lepog prolećnog dana u jednoj od poslednjih oaza slobodne volje i duha, zadnja pošta Dobračina 59, održan predizborni skup koalicije “Ujedinjeni za pobedu Srbije”, koju su predvodili Stranka slobode i pravde, Demokratska stranka i veći deo Narodne stranke, odnosno svi koji više nisu mogli da stoje iza Vuka Jeremića.

* * *

“Bolje pakt nego rat”, našalio se Veselin, modifikujući glavnu parolu tog istorijskog datuma, misleći prvenstveno na činjenicu da opozicija u Srbiji ima više opozicije u svojim redovima nego što su svi zajedno nekakva opozicija predsedniku svega ovoga i njegovom režimu. (Kao urednik sam uglavnom kritikovao mlađariju kad bi u rečenici dva puta upotrebili istu reč, a ja, evo, to učinih čak tri puta, možda i zbog toga što dve i po godine kasnije nije ništa jasnije ko je u zemlji Srbiji zaista opozicija.)

Nas dvojica smo napustili pomenuti skup negde na polovini istrčavanja razdraganih kandidata na binu, od Marinike Tepić. Zorana Lutovca i Miroslava Aleksića, Borka Stefanovića, Dragane Rakić i Siniše Kovačevića, do Vladete Jankovića, Gordane Matković, Vladimira Obradovića, Anne Oreg… A onda mi je preko puta u “Koska baru” Veselin doslovce rekao: “Oni će u parlament, a mi ostajemo opozicija!”

Ovu njegovu opasku do bola sam razumeo desetak meseci kasnije, kad se levo krilo tog opozicionog “prvog tima”, kandidat pod rednim brojem 11, tada takođe pozdravljen burnim aplauzom, preobratio u naprednjačku vreću govana i počeo da smrdi po televizijama za sreću i ružičastu stvarnost. Da bi potom svoje “bogato poslaničko iskustvo” potpuno stavio u funkciju blaćenja dojučerašnjih saputnika. (Saputnik je, by the way, jedina reč koja kako tako opisuje njegovu prethodnu vezu sa opozicijom, jer je sasvim očigledno da nikad nisu bili ni prijatelji, ni drugovi, ni saborci…)

* * *

Kad smo već kod saputnika, pa još “slučajnih”, nekima je zasmetalo što sam pre nekoliko dana izmislio funkciju “glavnog dispečera opozicione autobuske stanice”, mada su se uglavnom složili sa mnom da se na taj peron ulazi dotrajalim vozilima „firme Krstić“, uglavnom sa sve manje putnika, bez ikakvog reda i još manje kontrole... Pa se onda posle čudimo kad pravo lice pokažu razni buljatovići, odnosno oni koji prvenstveno misle o dobrobiti svoje guzice...

Da dobar deo opozicije više igra malo za svoj groš, a sve više za protivničku stranu, ovih dana su, svaki za sebe, govorili profesor Jovo Bakić i novopromovisana novosadska opoziciona uzdanica Miša Bačulov.

„A šta je tu vest“, kao da čujem Veselina Simonovića, posebno ako se takve bombastične izjave daju bez ikakvih imena i konkretnih navoda.

U Srbiji već predugo živimo kao u piramidalnoj štednji. Svi znaju da će pući, da nije dobro, ali u nekim fazama nam se učini da bismo mogli da imamo neku malu korist samo za sebe. U tome je suština bujanja i trajanja ove nenormalnosti, s tom razlikom što nam se umesto Dafine, Jezde i sličnih hohštaplera svaki čas nude nekakvi „novi opozicioni lideri“...

************************************