Piše Ivan Mrđen: Čovek iz Brisela

Uz poziv za ispraćaj, njegovi prijatelji su naveli adresu Avenija tišine 61 (Av. Du Silence), u čemu nema ni miligrama simbolike, jer je najznačajniji deo Mirkovog života i rada protekao u nastojanju da sve što se događalo u godinama raspada socijalističke i federativne Jugoslavije i nastanka novih država na njenom prostoru ne prekriju tišina, ćutanje i zaborav.Po obrazovanju pravnik, a po zanimanju borac za ljudska prava. Sa velikom posvećenošću se zalagao i izveštavao o razvoju međunarodne pravde, posebno o radu i nasleđu Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju. Zahvaljujući njegovom ogromnom iskustvu i znanju, SENSE centar u Puli postao je baza za razmenu ideja i mesto susreta aktivista za pravdu i pomirenje iz svih delova bivše Jugoslavije.Da je umro kolega sa kojim sam na različite načine sarađivao više od deset godina saznao sam tako što me je glavni i odgovorni urednik NIN-a Milan Ćulibrk zamolio da napišem in memoriam, uz poruku: “Poštovani g. Mrđen, Mihal Ramač mi je rekao da ste možda poznavali Mirka Klarina. Izvinjavam se, ali ja ne znam nikog drugog ko ga je lično poznavao…”To me podsetilo na scenu iz američkog filma (2012.) “Stand Up Guys”, kod nas prikazivanog pod naslovom „Mafijaši starog kova“, kad se izvesni Val (Al Paćino) oprašta na grobu svog prijatelja Hirša (Alan Arkin), pa kaže: “Otišao je još jedan koji je znao kako se mi zovemo.”Kad smo početkom ove godine obeležavali stogodišnjicu prvog broja lista Borba nekoliko puta sam napisao i ispričao kako sam u ovu redakciju došao krajem 1987. godine u “paketu” sa Dragoljubom Žarkovićem (1951-2020), Klarinom i Nenadom Briskim (nisam čuo loše vesti o njemu). Sva četvorica smo formalno primljeni na konkursu za “urednike – komentatore”, a stvarno smo došli na poziv legendarnog Stanislava Marinkovića, koji je predosetio da će u mnogim beogradskim redakcijama opstanak na odgovornim pozicijama biti vezivan za slepu podršku politici Slobodana Miloševića, u to vreme poznatoj kao “događanje naroda”…Žare je već bio “kost u grlu” nacošima iz Politike Ekspres, Mirko i Nenad nisu mogli da se slože sa tadašnjom uređivačkom politikom NIN-a, a mene su poslali na šestomesečno “plaćeno odsustvo” da ne smetam novom rukovodstvu Duge, pošto je prethodno smenjen Grujica Spasović. U Borbu su tada došli mnogi ugledni novinari iz raznih “diferenciranih” i ugašenih (uglavnom omladinskih) redakcija, ali, neka zvuči malo i neskromno, takav “paket” na tacni mogao je da se dobije samo u tom periodu naše novije istorije.

Sa Mirkom je spoljnopolitička rubrika Borbe dobila jednu novu dimenziju, jer se sve više gledalo i pisalo o tome šta se radi u Briselu. Tradicionalne destinacije u kojima su velike novinske kuće imale dopisnike (Moskva, Vašington, Peking, pa i Rim) više nisu imale isključivo pravo na praćenje i “rešavanje” narastajuće jugoslovenske krize, posebno u periodu kad su ostrašćeni televizijski dnevnici nastavljeni “drugim sredstvima”. Počela je da se o svemu pita i posthladnoratovska Evropa…Bio sam direktor deoničarskog društva “Borba”, kad smo sredinom 1992. godine, u vreme najvećih napada na uređivačku politiku i sve zaposlene u redakciji i preduzeću, uz podršku većinskog akcionara Dušana Mijića, obezbedili uslove za otvaranje dopisništva u Briselu. Koje je, uz proširenje nadležnosti i na Hag, kasnije kao dopisništvo Naše Borbe funkcionisalo do kraja 1998. i njenog gašenja.Klarin je boravak u Briselu na kratko prekinuo od 14. oktobra 1995. pa do kraja te godine, kad je kao glavni i odgovorni urednik Naše Borbe bio garant nastavka uređivačke politike novina, nastalih posle nasilnog preuzimanja Borbe od strane julovskog dvojca Brčin – Marković, a ozbiljno uzdrmanih namerom grupe uglednih urednika i novinara da pokrenu dnevni list Danas.Danas zvuči apsurdno, ali sa Mirkom sam ponovo tesno sarađivao kad sam u februaru 1998. godine, posle šestomesečnog angažovanja u Danasu, na poziv Dušana Mijića prihvatio da budem glavni i odgovorni urednik Naše Borbe. U kojoj su, bez obzira na angažovanje Stojana Cerovića, Bojane Lekić, Mite Boarova… i dalje najčitaniji i najcitiraniji bili tekstovi “od našeg stalnog dopisnika iz Brisela”.Dobar glas o Mirku Klarinu je tamo stigao mnogo pre nego što se i formalno preselio u glavni grad Belgije. On je u proleće 1991. u Borbi, u tekstu pod naslovom “Nirnberg sada” pozvao međunarodnu zajednicu da osnuje preventivno međunarodno telo koje će biti opomena svim onima koji se spremaju da čine ratne zločine i koji već u ratnohuškačkim planovima to imaju kao program, uz premeštanje stanovništva i sve ono što se kasnije događalo:”Ako čitaoci zaključe da postoji osnovana sumnja da neko ovde planira i priprema rat, zagovara masovna zverstva i izaziva nacionalnu, versku i rasnu mržnju, nema razloga da se ‘mini Yu-Nirnberg’ ostavlja ‘za posle’. Bilo bi mnogo ekonomičnije da se to izvede ‘pre’, odnosno ‘umesto’. Poštedeli bi se mnogi ljudski životi i silna materijalna dobra. A i eventualne presude bi, svakako, bile neuporedivo blaže danas nego kad bi im se – ne daj Bože – sudilo posle šest meseci ili šest godina sveopšteg građanskog rata”, pisao je Klarin.Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju osnovan je odlukom Saveta bezbednosti maja 1993. godine. Antonio Kaseze, prvi predsednik Haškoga suda, u svojoj knjizi ”Put prema Hagu” (1996.) piše kako je ”predlog za osnivanje međunarodnog suda koji bi kaznio ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji prvi izneo vodeći tamošnji novinar Mirko Klarin”. ”Nažalost, ostao je to ‘vox clamantis in deserto’ – ‘glas vapijućeg u pustinji”’, konstatovao je Kaseze.Mirko Klarin je pripadao generaciji jugoslovenskih novinara koji su u poslednje dve decenije prošlog veka podigli novinarsku lestvicu na izuzetno visok nivo i bili potpuno predani svojoj profesionalnoj misiji. To je utoliko značajnije, jer je u istom tom periodu počelo srozavanje čitave branše na nivo beskrupoloznih poslušnika i slugerana “višim nacionalnim interesima”…Ovo drugo traje i danas i sve je masovnije, dok o velikim novinarima, kakav je po svemu bio Mirko Klarin, čitamo uglavnom u in memoriam tekstovima.