Igrali smo preksinoć preferans u stanu jedne moje ispisnice u soliteru kod “Liona”, kad se nešto posle “Dnevnika” na vratima pojavio njen postariji komšija sa plastičnim džakom u kome je poštar “za celu zgradu” (d)ostavio kesice sa vitaminima i mineralima, poklon Republike Srbije.

I inače su ovih dana poštari na velikoj muci, jedni psuju i poklon i onog koji ga je poslao, drugi na licu mesta otvaraju kesicu i pitaju “zar je to sve”, treći ih proganjaju kako to da nisu “na spisku”, četvrti imaju problem da preuzmu pošiljku za starije u domovima, jer u pošti traže da primalac lično dođe ili potpiše ovlašćenje…

“Pre nekoliko dana zazvonio nam poštar i kad sam mu otvorio, on je, držeći u ruci najlonsku kesicu na kojoj je umesto adrese pisalo ‘Republika Srbija’ (na poleđini ništa), samo izustio: ‘Za penzionera u kući’. Nosio je jedan oveći džak u drugoj ruci pun takvih ‘poklona’ za penzionere i žurno se udaljio, negodujući zbog ovakvog tipa nove radne obaveze. Pitam treba li kakav potpis, ima li negde adresa na koga je kes(ic)a naslovljena. ‘Ništa’, dobacuje u odlasku”, podelio je svoje iskustvo sa ovom na brzinu smišljenom i traljavo izvedenom kampanjom moj prijatelj, profesor dr Petar Đukić.

Na stranici sve brojnije Fejsbuk grupe koja upravo njega vidi kao poželjnog i valjanog kandidata za predsednika države, uvaženi ekonomista (na Tehnološko-metalurskom fakultetu u Beogradu predavao Političku ekonomiju, Inženjersku ekonomiju, predmete Ekologija i društvo, Održivi razvoj…) podsetio je na već pomalo zaboravljeno pismo koje je predsednik svega ovoga uputio penzionerima pre dve i po godine:

“U tom pismu ‘zahvalnosti na strpljenju, odgovornosti, poštovanju i ljubavi prema svojoj državi’, poručio je penzionerima da je ‘zahvaljujući njima Srbija nasledila mnogobrojne fabrike, proizvodne pogone, pravo ‘bogatstvo’ koje smo zbog ‘neodgovornog ponašanja onih koji su upravljali našom zemljom, mogli da proćerdamo i izgubimo’. Dalje navodi da su oni (kaže ‘mi’, a misli verovatno na vlast pod njegovom kontrolom) ‘krenuli u obnovu zemlje, u reforme kojim smo je spasavali’ (zemlju), te da su oni, kad se Srbija nalazila pred bankrotstvom, mogli da računaju na ljubav i posvećenost tih istih penzionera.

Konstatuje da su to ‘bile bolne promene koje su od 2014. morale da budu preduzete, kao i lična žrtva, ali da su teška odricanja bila jedini način da se obezbedi budućnost penzionera i njihove dece’. Navodno, samo su penzioneri, ‘za razliku od mnogih političkih činilaca’ (ne kaže kojih?) pokazali mudrost, pamet i odlučnost’ da pomognu svojoj Srbiji”, podseća profesor Đukić.

On je još tada postavio nekoliko pitanja (što se može videti i u njegovoj knjizi “Bespuća ekonomske politike u Srbiji”), na koje ni posle trideset meseci nema odgovora:

1. Gde su ostale društvene grupe, radnici, seljaci, kao i stručnjaci i intelektualci bili oštećeni merama vladine fiskalne konsolidacije, koja je u glavnim (na)merama uspela. Šta je sa radnicima koji su u međuvremenu ostali bez posla?

2. Zašto se zaboravlja da su penzije, ne samo stečeno pravo ljudi, već i rezultat njihovog vlasničkog udela u državnom Fondu penzijsko-invalidskog osiguranja?

3. Oduzimanje po 10 odsto od penzija tokom tri godine, najvećem delu penzionera Srbije od ukupno 1,7 miliona, doseglo je iznos od približno 3,6 penzija. Mnogi od njih sada nisu živi, ali da je ovo tretirano kao javni dug, postojala bi mogućnost da se penzionerima ili njihovim naslednicima isplaćuje sukcesivno nakon perioda fiskalne konsolidacije, odnosno da se pretvori u vlasničke hartije od vrednosti na državnu imovinu, koja i dalje nije mala.

4. Ne treba zaboraviti da je “podrška” na osnovu zakidanja penzionerima (iako nedobrovoljna) bila “pomoć” državi, ali da je od nje najviše vajde imala garnitura na vlasti…

Zato od takve vlasti, tu se slažem sa profesorom Đukićem, i ne treba očekivati ništa više osim da nam i dalje poimence šalje pisma zahvalnosti ili vitaminske kesice bez imena, adrese i minimuma poštovanja!