Prelistavao sam štampu prekjuče sa koleginicom Natašom Miljković u jutarnjem programu N1 televizije, pa me zapalo da kažem nešto o izborima, koje su neke novine "ekskluzivno" najavile za april iduće godine. I to na svim nivoima...
Rekoh da se već dan posle parlamentarnih izbora održanih 21. juna prošle godine, neuspelih i zbog bojkota dela opozicije, znalo da će u aprilu 2022. uz predsedničke, sa čime se „preklapaju“ i veoma važni beogradski izbori, biti upriličeno i novo glasanje za narodne poslanike. Pa ćemo na svim nivoima praktično imati istu priču, opredeljivanje „za“ i „protiv“ predsednika svega ovoga.
Podsetivši na izjavu jednog od lidera „bojkot opozicije“ da će „ako ne bude dogovora oko izbornih uslova uslediti protesti“, izrazio sam bojazan da od toga neće biti ništa, jer su prošle godine tokom epidemije kovida obesmišljene baš te dve bitne demokratske institucije. Prvo su to bili izbori u junu, a potom i protesti, kad je kratkotrajna julska pobuna građana pretvorena u igrokaz policije i „navijača“, uz preteranu upotrebu sile samo prema građanima.
Zato se sada, kad nema jasnog stava ni o izborima, ni o protestima, svako malo lansiraju priče o „novim liderima opozicije“. Jedni nameću heroje sporadičnih ekoloških protesta, drugi poput zavetnika Boška lansiraju priču „da je došlo vreme da se pojavi pametan čovek, domaćin, patriota iz unutrašnjosti koji nije bio na vlasti“…
Pošto sam javno posumnjao da može biti neke vajde od takvog crtanja foto-robota budućeg opozicionog predvodnika, odmah su usledili komentari da za mene „sem Đilasa i Jeremića ne postoje druge opcije“. Iako to ni na koji način nisam izjavio, iako lično smatram da su njih dvojica, uz njihovog mentora Borisa Tadića, u značajnoj meri uticali i na urušavanje Demokratske stranke i na ukupno stanje u opoziciji, bojim se da više nema vremena za „novu krv“, kako je napisano u jednom od komentara mog sabajle pametovanja.
Ništa lakše nego napisati da nam „trebaju pošteni i hrabri ljudi, da bi hrabrošću izgurali poštenje na površinu i izgradili sistem“, ali takve ljude niti ko traži, niti bi oni tek tako pristali da ih prikače na bilo koju od postojećih političkih zastava.
„Nema više vremena, nema više vremena“, stariji će se prisetiti antologijskog komentara nezaboravnog Mladena Delića, priželjkujući pobedonosni pogodak u poslednjoj sekundi…
Nažalost, nema ni „Radanovića“!
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar