Osmi put sam u Australiji u nešto više od deset godina, pa mi se čini da sam, osim o tenisu i pobedama Novaka Đokovića, uglavnom pisao o paralelama između ovdašnjeg načina života i svega što na to liči u zemlji Srbiji.
Ponekad bih, osluškujući vesti od “tamo daleko”, pokušao da takva poređenja ne budu uvek na našu štetu i bruku, koja nam je zajednička, bez obzira koliko neki od nas tvrdili da sa svime što se događa od Horgoša do Vranja nemaju nikakve veze. A onda me nešto što sam čuo ili pročitao toliko i prenerazi i porazi, ponajviše zbog toga što ne mogu da pronađem neku sličnost sa iole normalnijim i uređenijim društvima.
Tada ne pomaže “ja to ne pratim”, “nije moja stvar”, “sve je to naduvano” ili “svako čudo za tri dana”, jer su takvi jadni izgovori poput onog crtaća u kome Pera Kojot kad u vagonu punom eksploziva juri u susret drugom vozu, da bi se zaštitio – spusti roletnu.
Možda preterujem, možda sam kao otac tri ćerke i deda petoro unučadi, od kojih su tri prelepe devojke, preosetljiv na svaki oblik nasilja prema ženama, ali skoro me nije nešto toliko potreslo i zabrinulo kao zapis Biljane Srbljanović sa suđenja samozvanom profesoru glume Miroslavu Miki Aleksiću. Koje je pre tri dana prekinuto nakon što je njegov branilac advokat, izvesni Zoran Jakovljević, počeo da viče na sudiju i žali se da ga Milena Radulović, hrabra glumica koja je bila žrtva silovanja od strane skoro četiri puta starijeg Aleksića, “ispravlja”:
“Prisustvovala sam današnjem suđenju i želim da vam kažem da je sve još mnogo gore nego što zamišljate. Milena je bila hrabra, dostojanstvena, odvažna i jaka, prošla je kroz tri sata uvredljivog obraćanja i prostačkog ponašanja advokata odbrane i njegovog tima. Odgovarala na teška i komplikovana pitanja bez treptaja, bez da se zagrcnula. Zagrcnuli smo se mi u publici.”
Biljana kaže da je sudnica tog bila prepuna, da je prisustvovalo veoma mnogo predstavnika medija i “stručne javnosti” (studenti ili mladi pravnici). Gotovo sve medije su predstavljale žene, uglavnom mlade, ozbiljne i diskretne. Ipak su i one, nekoliko puta, pokazale da su zgrožene nastupom advokata.
PROČITAJTE JOš
Ona je još primetila da su jedine reakcije dolazile od “dve novinarke srednje generacije, kojima se Aleksić osmehnuo, a jednoj i namignuo, a one mu uzvratile srdačno”, što nije umanjilo utisak da je većina prisutnih bilo zgađeno nad pristupom, ponašanjem i držanjem Aleksićevog pravnog tima.
* * *
Ono što je mene ozlojedilo i zbog čega prenosim veći deo teksta objavljenog na Fejsbuk stranici Leje Keler, bila je “strategija” odbrane starca kome se sudi za silovanje i seksualno uznemiravanje devojaka i devojčica, bazirana na ponižavanju žrtava pitanjima, koja je mučno samo i pročitati:
Koliki je Mikin jezik? Da li vam je gurnuo u grlo? Da li vam je glavu vukao na dole (pokazuje kako vuče zamišljenu žensku glavu ka svojim preponama)? Da li vas je čupao i vukao unazad (pokazuje, vrlo uverljivo, kako neku zamišljenu ženu siledžijski čupa i vuče unazad)?
Pa onda: Da li je vaš otac, kad vas je posle prvog napada vozio kući, osetio miris na vama? Da li je vaš otac osetio muški parfem ili miris duvana na vama? Koje boje su vam bile hulahopke i šta ste imali ‘iznad haljine’?
Po logici “nije se dovoljno branila”, usledila su još ogavnija pitanja: Zašto ga niste ugrizli za jezik, kao što je ‘prirodna reakcija’ napadnute žene? Da li ste vikali ‘jao’, kao što je normalno, pri njegovom napadu (prethodno je više puta ponovljeno da su iz zgrade svi otišli i da je ostala sama sa njim)? Da li su vam pitanja ‘da li se krešeš’, „’da li si suvopičasta’, ‘da li svršavaš’ delovala neprijatno ili pedagoški?
I za kraj, of course: Da li ste pre toga već imali seksualne odnose i sa kim?
* * *
Još odvratniji je način na koji su sva ta “pitanja” postavljana, kao i čitava predstava pravnog tima okrivljenog Aleksića:
“Ne postoji razlog da se advokat kezi, navlači pantalone, dobacuje publici, namiguje saradnici, pravi grimase, i da se otvoreno smeje ženi koja je primorana da odgovara na njegova pitanja o silovanju koje je preživela.
Ne postoji nikakav razlog da se advokatica, dakle žena, iz tima branilaca, čitavo vreme cereka Mileni u lice, pravi grimase, negoduje i pokušava da je stavom ponizi dok svedoči o seksualnom nasilju koje je preživela.”
* * *
Biljana je dalje podsetila da je o svemu tome Milena Radulović, kao i druge devojke, već satima odgovarala pred tužiocima, veštacima, specijalizovanim psihijatrima. Sve je već rekla, kroz ovo je već prošla, satima je govorila o svojoj traumi, nakon čega se smatrala verodostojnom i na osnovu čega je Aleksić i uhapšen, a optužnica podignuta.
Sve ovo piše u spisima, koje advokat uporno želi da karikira, izvrće ruglu, uz jedan omalovažavajući ton i gest.
“Treba to stalno imati na umu, sve ove mlade žene koje se, evo sad će biti četiri godine, bore, prvo su bile deca, devojčice koje je odabrao na ‘audicijama’, koje je zastrašivao, pripremao, ubeđivao, podizao, vaspitavao po svome, gledao ih kako rastu, samo da bi onda u trenutku u kom tek što su od deteta postale devojke, nasrtao na njih da ih fizički, emotivno, psihički, ljudski, kao žene – osakati za uvek.
Danas je Milena bila veličanstvena. Najviše zbog toga što je svima bilo jasno da on nije pobedio. Nije jači od nje. Ne može joj više ništa, ni njoj ni ijednoj drugoj. Ove hrabre devojke i Milena su ga zaustavile. Hvala im na tome u ime svih naših kćeri. Hvala, Milena!”
* * *
Ne nameravam nikome da se izvinjavam za ovo prepisivanje nešto duže objave Biljane Srbljanović. Posebno ne onima koji će slegnuti ramenima i reći “pa šta, to je posao advokata, za to su plaćeni”. Takvima samo mogu da poručim da ćerku ili sestru kad krenu od kuće posavetuju da u slučaju da budu napadnute ili, ne daj Bože, silovane – obavezno izmere dužinu jezika napadača!
