0
Ovih dana posebno pažljivo pratimo zbivanja u Petoj beogradskoj gimnaziji, gde su učenici “drugog jedanaest” odlučili da ne ćute na nepravdu.
Mirino i moje najmlađe unuče već je stiglo do osmog razreda, pa je sasvim razumljivo što razgovor na temu šta i kako dalje vodimo maltene svakodnevno. U sretnija vremena ova škola koja ove godine slavi 120 godina postojanja bila bi, svakako, u vrhu našeg porodičnog drafta, možda i zbog nostalgičnog sećanja na dane kad se govorilo da su “đaci njen najbolji brend”.
A naša mezimica se svojim ocenama, ponašanjem i sportskim aktivnostima baš bi se lepo uklapila u takvo podsticajno okruženje. Da ga još ima…
Moj prijatelj Boris Bogdanoski koji sa grupom roditelja sličnu bitku već mesecima vodi u Devetoj beogradskoj morao je da podrži otpor 16-godišnjaka iz Pete. Uz pitanje za sve koji su se umorili, primirili, pa iza debelih zavesa posmatraju kako “nam se dronovi zla nadvijaju nad decom i nastavnicima, kako ih prate kamerama na svakom mestu, kako im guše novu ideju i slobodnu misao i ubijaju kreativnost”.
* * *
Zato nije na odmet još jednom ponoviti šta se sve događa tamo negde u Petoj… Sve je počelo kad razrednoj II/11 nije produžen ugovor, a još neki nastavnici i Prosvetno-pedagoška služba su pred ili pod suspenzijom… Roditeljima je zabranjen ulazak u školu, nelegalna v.d. direktorka provodi samovolju i strahovladu nad nastavnicima, službenicima i decom. U školi je muk…
Novi nastavnik matematike, koji prepisuje rešenja zadataka sa telefona, ne zna da kaže učeniku da li je dobro uradio zadatak i piše na tabli „-0“. Minus nula, ako to dokaže može da konkuriše za Nobelovu nagradu…
Mnogo veći minus je što je ta nula već na prvom času iznela svoj politički stav, rekavši da je njihova omiljena razredna „dobila šta je zaslužila“. Deca su bila povređena, što su izrazila uoči sledećeg časa, dočekavši “Ajnštajna sa Palilulske pijace” dobronamerno – na stolu su ga sačekali posluženje, novine i flajer.
Sad se nastavnik našao uvređenim i povređenim, jer, izgleda, ne voli sendviče, onaj smećoid od novina čije se ime ne izgovara u pristojnim kućama, a ni kopije novčanica od pedeset evra. Tada počinje serija pritisaka, pretnji, zastrašivanja, što školskim merama, što socijalnom službom, što javnim tužilaštvom.
Za to vreme roditeljima je zabranjen ulazak u školu, iako na sve načine traže vanredni roditeljski sastanak, ne mogu da razgovaraju sa razrednom, nastavnikom, upravom škole…
Od učenika je potpuno nelegitimno zatraženo da u roku od 24 časa predaju pisane izjave o događaju i odaju imena počinioca. Oni to složno odbijaju.
“Drugo jedanaest” se ne plaši. Dobili su ukor razrednog starešine, smanjena im je kolektivno ocena iz vladanja, ali su i dalje složni. Dva puta im je naređeno da se izvinu nastavniku, ali oni stoje uzdignute glave.
PROČITAJTE JOŠ:
Prete im da će dva dečaka koja žive u domu biti izbačena na ulicu. Deca su spremna na žrtvu. Deca nisu cinkaroši, ne odaju jedni druge. Deca se bore za istinu i pravdu. Kad su već mnogi stariji zaboravili šta to znači…
* * *
Sve me to podsetilo na “Miris žene”, sjajan film Martina Bresta iz sada već davne 1992. godine, na lik Čarlija Simsa, koji ni po cenu izbacivanja iz škole nije hteo da oda kolege, aktere neke glupe šale na račun direktora.
Samo što ovde nema pukovnika Slejda (maestralni Al Paćino) da uđe i podvikne kako “veliki brod obrazovanja i poslušnosti nije ništa drugo nego pacovska barka koja uči pacove kako da izdaju prijatelje”.
