Piše Ivan Mrđen: Mihiz i Tito

U najnovijem trobroju „Ježa“ objavljena je pesma Matije Bećkovića „Mihiz je izmislio Tita“. „Izmislio ga je, da bi o njemu govorio. Kad on o njemu ne bi govorio, Onaj ne bi ni postojao. Kad ne bi mislio na njega, On bi nestao. Kad o njemu prestane da govori i da ga opisuje, neće ga više biti“, tako je, piše Bećković, o opsesiji književnika Borislava Mihajlovića Mihiza (1922-1997) „najvećim sinom naših naroda i narodnosti“ govorio slikar Milorad Bata Mihailović (1923-2011).

I Dobrica Ćosić (1921-2014) je svojevremeno pričao da je “Mihiz bio antikomunist, ali i banalan antititovac”: “On je toliko mrzeo Tita da je koristio svaki razgovor u kafani, u pijanom ili treznom stanju, da ga na sav glas ogovara”. Poznato je da je Mihiz prvi za Tita počeo da govori “Broz”, tretirajući ga gotovo kao stvar, a ne ljudsko biće. Nazivanje Tita rečju “Broz” postalo je u Beogradu pomodno osamdesetih, a Mihiz je tako govorio još krajem četrdesetih godina prošlog veka.

„Ali on ne prestaje da ga izmišlja i da ga opisuje. I zato Onaj postoji sve više i gore“ – tako se završava Bećkovićeva pesma, a počinje njena surova aktuelnost.

Ne zna se kome je danas teže, onima koji su opsednuti predsednikom svega ovoga pa ga krive za sve, od nestanka struje i poskupljenja zejtina do gušenja slobode i kriminalizacije društva, ili onima koji ponavljaju mantru kako „On jedini radi i brine za narod, gradi puteve i zapošljava ljude“. Ili su, kako bi klinci rekli, u najvećem bedaku oni koji o njemu niti misle, niti govore… U sve tri varijante, rezultat je isti – Njega sve više i gore!

Nema boljeg objašnjenja od onog sa stranica najnovijeg „Ježa“: „Postoje različiti oblici zavisnosti. Neko je na kokainu, neko na heroinu, neko na LSD-u, a neko je stalno na televiziji“ (Aleksandar Čotrić); „U martu nam se obratio 29 puta. Brate, ispod svakog proseka. Šta je to s njegovim elanom?“ (Novo Tomić).

Umesto komentara, još dve „Ježeve“ bodlje: „Više ne glumi predsednika, sad glumata Tita“ (Nebojša Redžić); „Današnji političari nisu Titu ni do Jajca“ (M. Lazarević).