Piše Ivan Mrđen: Ljuljaj me nežno…

Jedni ga pevuše ne bi li se preporučili za neke buduće koalicije sa naprednjačko-socijalističko-radikalskom većinom. S druge strane, oni koji izričito tvrde da im takva saradnja nije ni na kraj pameti, baš u to ime, zahtevaju od svih koji ih podržavaju, bilo na političkoj sceni bilo u medijima i po društvenim mrežama da im neprestano opraštaju sve gluposti, zablude, pogrešne izbore i kombinacije…“Molim Vas da se do 17. decembra uzdržite od komentarisanja delovanja opozicije. Svi znamo kakvi su, šta mogu i koliko vrede, svesni smo da svako do njih misli da je jedini ispravan i dosledan, ali ovog puta oni nisu uopšte bitni. Mnogo je važnije opšte neraspoloženje naroda naprednjačkom vlašću i uzurpatorom na njenom čelu, koje će se iskazati svakim glasom koji nije za njih, socijaliste i radikale. A onda ćemo svi zajedno da branimo te naše glasove i od ovih kojima smo, jednostavno, morali da ih rasporedimo” – napisala mi je jedna od mojih nešto mlađih prijateljica istog dana kad sam objavio da sam se posle tri meseca vratio na Zvezdaru.* * *Sad baš nisam siguran koliko sve što se u ovom trenutku naziva opozicija zaslužuje “nežno ljuljanje”, ponajviše zbog toga što je propuštena prilika da se uozbilje na način koji je predlagao profesor Fakulteta političkih nauka Miloš Bešić, gostujući pre dva meseca u “Utisku nedelje” sa Boškom Obradovićem, liderom Dveri i Pavlom Grbovićem, predsednikom Pokreta slobodnih građana.„Napravite jednu listu i onda napišete memorandum šta ćete uraditi šest meseci nakon što preuzmete vlast, ukratko – uvešćemo demokratiju za šest mesci i onda ćemo raspisati izbore. Pošaljite jasnu poruku svim glasačima, na taj način ćete podići izlaznost u nebo. I na tom papiru stavite deset tačaka i recite – imamo velike ideološke razlike, ali nećemo pričati o francusko-nemačkom planu, o Briselskom sporazumu, nećemo uvoditi zemlju u EU ili BRIKS, nego ćemo promeniti ovih pet, šest, deset svari. Navedite taksativno, u tom i tom roku, i onda idemo na izbore“, predložio je Bešić.Zbog svega toga izgleda je u pravu moj prijatelj Jovan Zafirović, ponosni vlasnik “aforizma godine”, kad kaže: “Pravim veliki insektarijum. Namera mi je da iz svake stranke imam bar po jednog!”Druga prećutana zamerka, dok “mi hladimo ledom čela i jedemo samo med”, ako sam dobro zapamtio stihove iz već pomenutog hita, odnosi se na već uobičajeno odsustvo kvalitetnih kadrovskih rešenja. To je nepremostiv problem svih opozicionih stranaka, o čemu je nedavno pisao advokat Vladimir Terzić:“Poznajem mnogo sjajnih advokata, seljaka, inženjera, ajtijevaca, studenata, privrednika… Svako od njih bi bio ubedljiv kandidat na izborima, za poslanika ili odbornika, pobeđivali bi, sigurno. Neće da se bave politikom, prljavo im. Zapravo, zavaravaju sami sebe. Lepo žive, dobro zarađuju, grade svoju uspešnu budućnost i u teškim uslovima. Putuju, imaju slobodno vreme. Ne žele to da ugroze. Neko bi mogao sve to da im oduzme, neće da rizikuju. Većina drugih oko njih propada. Malo su bezosećajni, ali ne tiče se direktno njih. Zato, dragi moji, morate glasati za nas hrabrije, bez obzira što možda nismo najbolji, druge nemate, za sada smo samo mi tu, izvinite.”* * *Pa ipak, nisu usamljena gledišta, poput moje prijateljice Vesne Laudanović, zadnja pošta Kragujevac, koja smatra da “mnoštvo različitih, a u biti opozicionih mišljenja i stavova, koji izviru iz ličnih pozicija, iskustava, manjeg ili većeg poznavanja ljudi i problematike, nisu oprečni u ključnim tačkama”, te da se manje bitna odstupanja po prirodi stvari kod usmerenja ka ključnom cilju moraju tolerisati.Ona je podsetila na poznati dijagram iz ekonomske doktrine pod nazivom “kriva signifikantnosti”. Na tom grafičkom prikazu se jasno vidi da sve tačke odstupanja u prostoru (mišljenja) ipak konvergiraju ka onoj ključnoj poziciji i grade pomenutu dijagramsku krivu liniju koja vodi ka jednom cilju:“Zašto ovo navodim? Zato da opstane svest o tome da ovde ključni cilj (izborni rezultat ili bar pretežno izborno mišljenje) uvek toleriše manja individualna odstupanja. Nemojmo se prepirati oko nijansi, i tako ćemo se na kraju okupiti svi na krivi signifikantnosti. Oni pak koji su isuviše daleko u stavovima otpašće sami. Nema mesta na ovoj liniji za njih!”