“Pogledajte šta se dešava kod vas i kako se sprovode izbori. Ili kandidati plaćaju piće, dele novac i obećavaju brda i doline kad postanu poslanici, ili pak policija silom, hapšenjem i svim drugim oblicima zlostavljanja nameće zvaničnog kandidata vladajuće stranke.

Ni jedan jedini poslanik, koji pripada nekoj stranci, ne sme da glasa onako kako mu nalaže savest. Glas mu određuje stranka, a stranka u vidu ima samo jedno: da se održi na vlasti ako je ima, ili da do nje dođe ako je nema.”

Iako ovo deluje kao prikaz savremenih političkih prilika u zemlji Srbiji, reč je o delu napisanom 1928. godine. Nerad, površnost, korupcija, strančarenje, korišćenje policije za partijske interese, grabež za diplomama, zavist i ksenofobija i to među „inteligencijom“ – sve te mane srpskog društva pre još malo pa sto godina opisao je Švajcarac Arčibald Rajs (1875-1929) u svojevrsnom političkom testamentu “Čujte Srbi!”

U meri u kojoj se već godinama govori o ovom čuvenom forenzičaru koji je pomagao Srbima, istražujući zločine austrougarske i bugarske vojske nad civilima, te pominju njegove beleške o vrlinama srpskog naroda koje je upoznao tokom Prvog svetskog rata, možda još više se prećutkuju njegova zapažanja o svim onim ružnim osobinama istog tog naroda koje su izmilele u miru.

* * *

Nekako u isto vreme je i zaboravljeni genijalac Ljubomir Micić (1895-1971), u istoriji srpske i jugoslovenske avangarde upamćen kao osnivač časopisa “Zenit” i tvorac ideje o “Barbarogeniju”, pisao da su u Srbiji “žandarmi i političke partije i njihovo zakonito čedo korupcija – srž kulture i civilizacije”.

Na ovaj tekst iz 1925. dodine mi je svojevremeno skrenuo pažnju kolega Vukašin Obradović, a ja sam ga sačuvao u folderu pod radnim naslovom “kad budu izbori”. Pa, kad ću ako ne sad…

“Dugo sam snevao o tebi, moja Srbijo. Celo bolno detinjstvo i celu mukotrpnu mladost – ratova i revolucija… A danas? Zablude praznog nacionalizma i moji snovi o geniju moje rase razbijeni su grubo i svirepo. Ti si ih razbila, ti si ih sama uništila svojom masnom pesnicom. (Nema genijalnih rasa – ima samo genijalnih ljudi!)

Istina je, bio sam sumanut posle prvog sudara. Jer najteže je podneti udarce od onoga koga se najviše voli. A ja sam te dugo voleo, jer su te toliki prezirali i mrzeli, gori od tebe.

Pa ipak, osvestio sam se osnažen i uzvišen. Pobedio sam te u sebi i pregoreo u zoru jednog letnjeg dana, u blizini neba, u blizini meseca, pod istim onim zvezdama koje od iskona padaju nad mojim Balkanom.

Ne zameri Srbijo, ja ne mogu da laskam tvojoj umišljenoj lepoti kao tvoji pripuzi i pelikani. Ti ne vidiš, Srbijo, koliko su te izvrgli ruglu tvoji jahači, tvoji muzari.

Pogledaj se u naše ogledalo! Gledaj! Stavili su ti cilindar na glavu, a nisu ti skinuli opanke sa nogu.

Ja ne ume da muzem steone države. Ja nisam tvoj strvinar, ni tvoj sisavac. Ja sam samo pesnik, slobodan i nov… Zašto smo ti mrski svi mi, koji ne umemo da pužemo ispod tvojih nogu?

Najzad, zašto su žandarmi i političke partije i njihovo zakonito čedo korupcija – srž tvoje kulture i civilizacije? Ua!

Ljuto nas peku sve tvoje patnje i tvoji bolovi… A slava tvoje dične demokratije dovodi nas do najdubljih očajanja. Hvala ti, Srbijo lepa!”

* * *

A jedan drugi Ljubomir, moj prijatelj prezimenom Ilić, koji već skoro pola veka “saopštava velike istine iz Male Krsne” bi na sve to dodao: “Lako je biti satiričar, kad ti je majka Srbija, a otac Domanović!”