“Šer je mnogo toga uradio pre Gugla, a umro je u vreme kad smo oguglali na sve”, napisao sam pre dva dana, obeležavajući desetogodišnjicu smrti kolege Miroljuba Nikolića Šera (1949-2013). Zahvaljući ispravnom tagu ispod tog mog teksta, dragi kolega, za koga su neki tek sada saznali da je umro, od juče je prisutan na ovom globalnom pretraživaču.

Često i rado pišem o početnim godinama moje karijere, koje sam proveo u redakciji onih Večernjih novosti (najtiražnije novine u Jugoslaviji, jedna od najboljih novinarskih škola, najrasprostranjenija mreža dopisnika…), pa se još češće ražalostim kad o nekim sjajnim urednicima i novinarima ne mogu da pronađem ni najosnovnije podatke.

Tako, na primer, kad ukucate ime legendarnog novinara Časlava Jakovljevića, inače mog uzora u vreme kad sam platu zarađivao u sportskoj rubrici, pojaviće se samo obaveštenje sa raznih “prodajem-kupujem” sajtova da je u ponudi njegova knjiga “Zvezdi kup i prvenstvo”, objavljena sada već davne 1964. godine.

O Cakanu sam pisao nekoliko puta, uglavnom kroz priču kako me je jednog dana odveo na surčinski aerodrom, a tada su u istoj zgradi bili i odlasci i dolasci. Seli smo za šank, a on je svaki čas ustajao da se sa nekim pozdravi i popriča… Za čitav život sam zapamtio njegove reči: “Aerodrom je riznica vesti, jer svakog dana negde putuju ili se vraćaju sportisti, sudije, funkcioneri… Da bi dobio te informacije, treba da ispuniš samo dva uslova: da znaš ko su svi ti ljudi i da oni znaju ko si ti!”

Još gore je na Guglu “pozicionirana” izuzetna žena i urednica Ibojka Buba Mišić, koja je u Večernjim novostima godinama uređivala “ženske strane”, a onda sasvim prirodno postala i prva glavna i odgovornica urednica tiražnje revije Nada. Za nju možete samo pročitati da je “bila prisutna” dok je njen suprug Aleksandar Mišić, inače novinar Politike, razgovarao sa poznatim beogradskim slikarom Didom de Majom (1906-1964).

Tu nepravdu pokušala je da nekako ispravi moja draga koleginica Ivana Bratić Lovrić, kad je pre dva meseca objavila na Fejsbuku: “Danas je 50 godina kako je iz Vecinog i mog života, ali nikada iz srca i misli, otišao naš tata Milan Miša Bratić (1923-1972). Naš Mićko, prvi urednik spoljnopolitičke rubrike Večernjih novosti, nije živeo ni pola veka, ali je uradio, voleo nas i ostavio časno ime za ceo vek. Nije upoznao ni unuke ni praunuku, ali ga i oni znaju. Vole da slušaju o njemu (ima šta da se priča i upamti), a ja znam da bi bio ponosan na njih.”

Uz to je dodala slike njenog oca ispred zgrade Borbe na Trgu Marksa i Englesa i sa službenog puta po Egiptu, uz napomenu da je zbog konferencija nesvrstanih “sa Titom proputovao pola sveta”.

Prerano preminulog Milana Bratića je u oktobru prošle godine pomenuo Mirko Stamenković, koji je početkom sedamdesetih bio glavni i odgovorni urednik Večernjih novosti: “Teško da bih posle neprevaziđenog Slobodana Glumca mogao da održim mesto Novosti na tržištu da nisam bio okružen ne samo dobrim novinarima već i ljudima s kojima sam radio i koji su mi bili dobri prijatelji. Nabrojaću samo neke: Stanislav Marinković, Žarko Božić, Ilija Borovnjak, Branko Bosić, Milan Bratić, Ivanka Bunuševac, Dragan Godić, Jug Grizelj, Dušan Đurić, Jovan Jauković, Mihailo Rašić, Ljerka Sabić, Vasilije Stojković, Branko Stošić, Jovan Hadži-Kostić i tehnički urednik Dobrivoje Nenadović. Oni su tada činili novi kolegijum Novosti.”

Kolega Stamenković, koji je i u desetoj deceniji života veoma aktivan i angažovan novinar, još je dodao: “Kad je Milan Bratić preminuo, član kolegijuma je postao Živko Milić, kao urednik sektora za spoljnu politiku. Sem njih, veći deo tereta Novosti u tom periodu nosili su, iako nisu bili i zvanično u kolegijumu, još i Stevan Tatić, Zoran Marković, Jovan Kesar, Anđelko Dragojević, Gordana Logar, Rastko Guzina, Milojka Mlađenović, Daška Žegarac, Svetozar Đonović…”

Daška Žegarac mi je bila prva urednica, a legendarni Mihailo Rašić poslednji u Večernjim novostima. Njega sam nekoliko puta pomenuo, prisećajući se prvog radnog dana u sportskoj rubrici, kad me je upitao za koga navijam. Odgovorih iskreno da sam partizanovac, a on će: “Đuro, vodi ga u Zvezdu!”

To je bio njegov princip, nije voleo da “navijači” pišu o “svom” klubu. Tako sam u proleće 1977. godine na stadion u Ljutice Bogdana prvi put službeno otišao u društvu fotoreportera Večernjih novosti Slobodana Đurovića (1939-2008). Ovaj šarmantni Trebinjac zapamćen je i po nadimku “Đura Bukva”, ali nije se prezivao Vujović, kako sam ja, pokušavajući da ne pomemem njegov nadimak, pogrešno rekao u emisiji “Sport kakav pamtimo”, emitovanoj na Sport klubu prošlog leta.

Tih dana mi je kolega Predrag Mitić rekao da “Đura zaslužuje da ga mnogo više pamtimo i češće pominjemo, a ne samo po tome što je tebe odveo u Zvezdu”. Bio je, po Peđinim rečima, pravi “revolucionar” kad je u pitanju sportska fotografija, posebno snimanje košarkaških utakmica…

Odmah sam obećao “ispravku”, iako verujem da je pisanje ispravki “sakupljanje perja u jastuk”. Samo sam zamolio da mi nekako dostave sliku Slobodana Đurovića. Konačno sam dobio, ne jednu nego dve, pa ih objavljujem uz ovaj tekst o “ljudima pre Gugla”.

P.S. Izvinjavam se što za neke koleginice i kolege, za koje znam da više nisu sa nama, nisam napisao, kako je red, godinu rođenja i godinu smrti. Nema na Guglu…