"Delovala je kao simbol discipline, ali i žrtve“: Naša čuvena glumica je bila velika jugoslovenska zvezda, a onda su joj poroci došli glave

Sonja je rođena 1961. godine u Donjoj Gorevnici kraj Čačka, a vrlo mlada je 1977. debitovala u „Leptirovom oblaku“.

Diplomirala je glumu na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu 1982. u klasi Minje Dedića, rame uz rame sa Svetislavom Goncićem, Branimirom Brstinom, Žarkom Lauševićem, Zoranom Cvijanovićem i drugima.

Osamdesetih se proslavila u „Uni“, „Šećernoj vodici“, „Čavki“, „Živeti kao sav normalan svet“, „Davitelju protiv davitelja“ i „Balkanskom špijunu“.

Za naslovnu rolu u „Šećernoj vodici“ osvojila je Zlatnu arenu u Puli, a film „Život je lep“ doneo joj je priznanje i u Veneciji. Nije volela da o sebi govori kao o zvezdi – iako su je tako tretirali – ali je cenila veličinu onih koje je odabrala za svoje uzore. U jednom ranom razgovoru navela je Snežanu Lukić, Božidarku Frajt i Milenu Dravić kao tri žene koje je smatrala svojim idolima.

Srđan Gojković Gile ispričao je da je „Debela devojka“ Električnog orgazma nastala dok su se kratko viđali, u trenutku Sonjine vrtoglave slave posle „Šećerne vodice“ – pesma kao cinični odgovor na njen ponavljani strah da „mnogo jede“. U popularnoj kulturi osamdesetih Sonja se pojavljivala i mimo filmskih setova: igrala je „devojku iz grada“ u spotu Miroslava Ilića iz 1987, a bila je i bliska sa Milanom Mladenovićem i ekipom iz EKV-a.

„Nisam bila srećna što se družim s njima. Bila sam srećna što sam pronašla ljude koji su nesrećni kao ja“, priznaće.

Devedesete su donele rat, raspad i emigracije. Sonja je jedan period provela u Sloveniji, gde je – tretirana kao velika zvezda – više režirala nego što je glumila. Nastali su njeni avangardni i multimedijalni projekti „Prvi srpski tehno vodvilj“, „Plej“, „Šarlo te gleda“, „Supernaut – Beograd andergraund“.

„Da nije bilo Slovenije, ne bih preživela devedesete.“

U 29. godini doživela je tragediju smrti velike ljubavi, džez muzičara Vlajka Lalića; u intervjuima je govorila da se od tog trenutka „smatra udovicom“.

„Izgleda da je samoća cena moje slobode.“

Uprkos pauzama, njen povratak na veliko platno bio je snažan. U 2001. godini igra u „Hlebu i mleku“ Janeza Burgera, laureatu Zlatnog lava u Veneciji; potom u „Jug–jugoistok“, filmu koji na FEST-u dobija nagradu „Nebojša Đukelić“. Poslednja uloga na filmu biće „Zabranjena ljubav“, a televizijska publika zapamtiće je i po seriji „Vratiće se rode“.

„Ono čime mogu da se ponesem... to je što sam uspela da izbrišem granicu između života i poziva. Trudim se da moja reč dovoljno dugo putuje da zadrži pažnju publike; i posle toliko godina, ja i dalje brinem šta publika misli.“

U razgovorima sredinom dvehiljaditih kritički secira Beograd, tranziciju i kulturnu scenu, uz prepoznatljivu mešavinu humora i gorčine.

„Danas je nacizam u modi, moraš da si nasmejan, zdrav, obučen, dok ja jedem parče hleba razdeljeno na četiri dela.“

Pevačica Bebi Dol, Sonjina školska drugarica, seća je se kao visoke devojčice, uredno odevene, sa pletenicama i crvenim mašnama – disciplinovane, poslušne, uvek uz majku Mikainu koja je imala ambiciju i brinula o svakom detalju.

„Već tada mi je delovala kao simbol discipline, ali i žrtve“, kaže Bebi.

Preminula je u 47. godini. Zvanični izveštaj posle obdukcije naveo je preveliku dozu nedozvoljenih supstanci.

U Donjoj Gorevnici, rodnom kraju, sahranjena je tiho i bez prisustva kolega.

Sećanje na nju danas čuva i institucionalna kultura: Umetnička galerija „Nadežda Petrović“ od 2017. organizuje „Sonjin septembar“ – program koji kombinuje izložbe, projekcije i rezidencije za dobitnike Nagrade „Sonja Savić“.

Iza zavese komemoracija skriva se i jedna tužna priča: legat Sonje Savić u Donjoj Gorevnici, sa celokupnom umetničkom zaostavštinom – fotografijama, audio i video zapisima, snimcima predstava, ličnim predmetima, materijalima iz alternativnog pozorišta – već godinama je u sudskom vakuumu. Njena majka Mikaina, koja je 2011. potpisala protokol da imovinu posle smrti ostavi Gradu Čačku, preminula je 2018; grad je potom poverio brigu o zaostavštini galeriji „Nadežda Petrović“.

Deo kuće još je 2015. pretvoren u spomen-sobu, otvorenu uz najavu. Zatim je usledilo osporavanje testamenta od strane dela rodbine i objekat je zaključan. „Tamo je pod ključem ostala celokupna Sonjina zaostavština“, kažu iz galerije, dok komšije godinama održavaju dvorište iz poštovanja.