Piše Ivan Mrđen: Ljudi iz ukrštenica

Ako vam je dosta predsednika svega ovoga, kilavih opozicionih Radovana, raznih nacoša i naprasnih ljubitelja breskvica, siledžija svake vrste, umišljenih antivaksera i ravnozemljaša, podguznih muva iz nazovi medija i svih koji (nam) u ovom trenutku zagađuju životni prostor, ako ste sačuvali makar malo živaca i bistrog uma za reševanje ukrštenica i raznih zagonetki, ipak nisam siguran da ćete razumeti priču iz skandinavke na petoj strani današnjeg dodatka.

Koju je, na svu sreću, odgonetnuo stari engmatski vuk Mile Burdić, pa je za fotografiju u gornjem levom uglu ponudio čak tri rešenja na posebno osenčenim poljima. Poznati beogradski ugostitelj – Milan Ocokoljić Cokan, nobelovac na slici – Peter Handke i poznati beogradski restoran – „Stari bunar“.

* * *

Da je austrijski pisac Peter Handke u septembru 2019. dobio Nobelovu nagradu za književnost saznao sam na pravom mestu, u “Starom bunaru”, gde mi je Milan Ocokoljić ispričao kako je Handke više puta dolazio u ovaj ugledni dušanovački restoran, uglavnom u društvu nekadašnjeg ministra spoljnih poslova Živadina Jovanovića.

Jednom je došao potpuno sam i sa Cokanom dugo pričao o Srbiji, Čačku, Ivanjici, Vladislavu Petkoviću Disu, Nadeždi Petrović… Iznenadili su se obojica, moj prijatelj gostovim znanjem srpskog jezika, a on što mu je jedan ugostitelj veoma dobar sagovornik na tako različite teme, pa su se na kraju i slikali kao pravi prijatelji.

Upravo teče Milanova poslednja radna nedelja, pa će na kratak odmor, a od 1. aprila u zasluženu penziju. Tog dana proslaviće 65. rođendan, dok je onaj drugi uslov odavno “prebacio” sa više od četiri i po decenije staža, od “Stadiona” preko “Sporta” i “Dušanovačkog cveta” do “Starog bunara”.

Kad je ekipa koja se sredom popodne okuplja u poslednje navedenom objektu razmišljala šta bi bio prigodan poklon za njegove penzionerske dane neko se setio da Cokan voli da rešava ukrštene reči, posebno sredom zbog čega je u međuvremenu prestao da kupuje druge novine osim “Nove”. Posle svega sve je bilo mnogo lakše…

* * *

Nije tajna da se za skandinavke svuda u svetu u tom gornjem levom uglu uglavnom objavljuju slike poznatih glumica i glumaca, pevača i pevačica, televizijskih likova, sve u svemu celebrity kako se to kaže na Dušanovcu...

Pre petnaestak godina sam se malčice naljutio na legendarnog enigmatičara Branka Polića (1942-2010), kad je u skandinavku za “Blic” negde pri dnu stavio “novinar Ivan” (odgovor: Mrđen), ali je u levom gornjem uglu iste ukrštenice stajala slika i 13 osenčenih polja za pitanje “ime i prezime poznatog novinara”.

Odgovor me i dan danas sramota da napišem, bez obzira što je u to vreme njegova jedina mana bila što dovede goste u studio i pusti ih da pričaju šta im padne na pamet, neki mu zamerali i što voli ne toliko da popije koliko da svima stavi do znanja da je to baš on u kafani… Kasnije je postao ovo što je danas, jedan od najbeskrupuloznijih sledbenika ovdašnjeg satrapa…

U stvari, hteo sam da kažem da je u poređenju sa takvim “poznatim ličnostima” gospodin Milan Ocokoljić pravi nobelovac!

* * *

Kad već pomenuh nezaboravnog Branka Polića, na vest o njegovoj iznenadnoj smrti sam u petak 6. avgusta 2010. godine u „Blicu“ objavio priču iz vremena kad smo nas dvojica sarađivali u „Dugi“:

„Bejbi, nema problema, rešićemo“ – rekao je u avgustu 1985. glavni i odgovorni urednik „Duge“ Grujica Spasović sjajnom tehničkom uredniku ove revije Branku Petroviću, kad su pred početak štampe ustanovili da imaju skandinavku za novi broj, ali ne i rešenje iz prošlog. Iskusni urednici znaju da se enegmatičarima ne može podvaljivati, pa su njih dvojica skoro dva sata rešavali ukrštenicu koju je sastavio Branko Polić, jedan od osnivača i prvi predsednik Enigmatskog saveza Srbije.

Na kraju su, negde pred ponoć, pozvali autora i pitali „majke ti, koja ti je to reka u Indoneziji sa šest slova“. Tu anegdotu smo Branko i ja (u to vreme sam bio Spasovićev zamenik) prepričavali kad god bih ga, onako užurbanog i zamišljenog, uspeo da zaustavim, odvojim od ogromnog posla koji je obavljao u „Blicu“ i ostalim izdanjima kuće i odvedem na pivo u „Palilulu“. Biću i danas tamo, biće i pivo, reka Kapuas i dalje teče po Borneu, samo Branka više nema!

* * *

Na žalost, nema više ni Grujice, koji nas je napustio 2020. godine. Volter je govorio da „sve veličine ovog sveta ne vrede koliko jedan dobar prijatelj“ i tu se moja priča vraća na osmeh sa kojim će, u to sam ubeđen, skroman i dobar čovek Milan Ocokoljić Cokan danas prihvatiti ovaj nesvakidašnji poklon.