1
Srpska politička i društvena scena, gledano iz ugla nekoga ko pokušava da je svakodnevno objašnjava ili komentariše, neodoljivo podseća na “švedski sto” u nekom trećerazrednom hotelu. Svačega tu ima, ali sve nekako nabacano i servirano bez reda, ubajati se već posle tridesetak minuta, a zasmrdi čim se malo podigne poklopac onih posuda sa “specijalitetima dana”, tako da vam ne vredi brecanje na konobare ili kuvarice, još manje na druge “goste” koji po tome brljaju i čitav utisak čine još nepodnošljivijim…
Svaki je komentar izlišan i jalov ako nije usmeren na objektivno najodgovornije, u ovom slučaju na upravu ili vlasnike… A onda se ubrzo pokaže da su i oni, ma kako se zvučnim titulama predstavljali, samo obični manekeni i da se sav taj kupus od politike kuva, presipa i raspoređuje po medijskim astalima iz jednog lonca, iza koga stoji vrhovni Master Chef, pa vam postane i bljutavo i otužno da se iz dana u dan bavite isključivo njegovim likom i delom.
Tako smo za sretenjske praznike imali dodelu ordena policajcu koji je onomad glumio građanina koji kao protestuje zbog izborne krađe pa ga opaučio kolega, glumatanje oko celivanja ruke igumaniji Haritini, lapsus da u Beogradu nema ulice sa imenom kralja Aleksandra Prvog Obrenovića (ima samo čitav bulevar), bacanje para na vatromete, dronove i svetlosne kerefeke, gebelsovski razglas na Trgu republike (zamračenom da se sakrije još jedno preslaganje Vesićevog legolenda)…
Dok su se komentatori premišljali šta da uzmu kao “glavno jelo”, a šta da ostave za posle praznika, a na stolu već Minhen, nevoljno odavanje pošte ubijenom ruskom opozicionaru Navaljnom, pa najava razgovora sa “predstavnicima američke duboke države i evropskim zvaničnicima koji odlučuju o sudbini Srbije”, sa kojih je jedino procurelo da se traži hapšenje samostalnih kosovskih junaka iz Banjske, na čelu sa nedodirljivim vilenjakom sa Gazivoda…
A onda se predsednik svega ovoga vrati kući, a to je neka od njegovih omiljenih televizija, pa, izvin’te me što psujem, sve komentatore zajebe pričom o državnim projektima zvani košarkaški klubovi Crvena zvezda i Partizan, o dnevnicama koje ne uzima za putovanja po svetu, o delimičnom legalizmu beogradskih izbora po sistemu “samo smo malo trudni”, bilo valjda nešto i o “uticaju gama zraka na sablasne nevene” (što je već decenijama moj omiljeni filmski naslov za besmislice)…
Ko će onda posle samo pet dana da se seća sretenjske zvezde Zorice Brunclik, odlikovane zbog pink friziranja, što je, by the way, glavna poluga njegovog svevlašća… Plus tabla kod Marića…
PROČITAJTE JOŠ
Ili da se bavi u istim bojama stajlingovanim Vesićem, koga mangupi po društvenim mrežama odmah nazvaše “Barabika”… Sve u svemu, skoro se nije dogodilo da taj naš imaginarni “švedski sto” bude toliko pretrpan svakakvim glupostima i gadostima, da je normalnom čoveku i glupo i gadno da bilo šta od toga dotakne.
Međutim, izgleda da to zatrpavanje starih sranja novim prolivom više ne pomaže, jer sve češći i sve duži monolozi otvore više novih nego što zatvore starih pukotina, pa se sve te fekalije i smrad sve više, što bi rekli u Bosni, “čuju” (neprijatno mirišu)…
Ne samo što smrde, već se i čuju i vide, pa se polako ali sigurno izlivaju na ulicu. Za početak u bloku 63…
