Piše Ivan Mrđen: Komercijalna jugonostalgija

Sa Titom sam živeo 30 godina, sedam meseci i dva dana. Bez njega evo već pune 42 godine.

Moto svega što mi se događalo do 4. maja 1980. je stih „neka tvoja glava bude samo tvoja briga“ („Električni orgazam“, evergrin „Igra RnR cela Jugoslavija“): studije novinarstva, nestašluci slatke ptice mladosti, prvi posao u „Večernjim novostima“, ženidba, rođenje Mirinih i mojih ćerki, jedanaest meseci u JNA, podstanarski život od vagončeta na Banovom brdu do Resnika…

Da budem iskren, sve po stihu „videćeš da želiš, videćeš da možeš“ došlo je kasnije: prvi naš stan, onaj u Šimanovcima, karijera satkana uglavnom od uredničkih i rukovodećih mesta, povratak u Beograd, završetak studija, školovanje dece do akademskog nivoa, letovanja i zimovanja, nekoliko automobila počev od obaveznog „fiće“, kuća na Zvezdari, pokušaji da se bavimo privatnim poslovima, unučići, putovanja širom sveta…

Sve u svemu, nemam mnogo razloga da budem jugonostalgičan na način, koji Dejan Kršić, profesor iz Sarajeva, u dragocenom zborniku „Jugoslavija: poglavlje 1980-1999“ (Helsinški odbor za ljudska prava), naziva „komercijalna jugonostalgija, koja vrhunce socijalizma vidi u individualnim konzumerističkim radostima“.

Zato se već godinama ne govori o političkim apsektima partizanske borbe, samoupravljanja, antiblokovske poltike nesvrstanosti i modernističkog projekta univerzalne emancipacije. Popularna mitologija socijalističkog potrošačkog društva, od fiće do šopinga u Trstu, iz socijalizma briše njegove najveće dosege (obnova zemlje, radnička prava, emancipacija žena, javno zdravstvo, školovanje za sve…).

To nas vraća na današnji datum, jer više vredi i jedno jedino podsećanja na te neprolazne vrednosti nego sve parole tipa kako se „u Titovo doba bolje živelo“.