Piše Ivan Mrđen: Kladim se na pogrešne...

Pre četiri godine na Svetskom fudbalskom prvenstvu u Kataru u našoj familiji smo zdušno navijali za Srbiju, Hrvatsku, Australiju i Ganu, da sad ne pominjem razloge...

Za ovaj World cup Srbija se nije ni kvalifikovala, pa smo to kompenzovali simpatijama za reprezentaciju Bosne i Hercegovine, koja je već plasmanom u „nokaut sistem“ uspela ono što Srbija nije nikad u ovom veku, ispadavši u grupnoj fazi turnira u Nemačkoj (2006), Južnoj Africi (2010), Rusiji (2018) i Kataru (2022).

Fudbal u Srbiji, realno gledano, neće skoro doći na neku zeleniju granu, što mi je potvrdio i prekjučerašnji razgovor sa mojim prijateljem Damirom Radovićem, nekadašnjim talentovanim juniorom Partizana, kasnije poznatim sportskim novinarom i fudbalskim sudijom.

Kriminalci u klubovima i savezima, od opštinskih do najvišeg, smanjeno interesovanje za fudbal među decom i tinejdžerima, odsustvo sistema u radu sa mladim fudbalerima, brzoplete prodaje iole talentovanijih igrača, dovođenje isluženih i neatraktivnih stranaca koji onda moraju da igraju u prvim timovima, nekvalitetna liga u kojoj se prvak zna već posle drugog kola, loša selekcija sudija... U takvom ambijentu zar je nekome uopšte čudno što su Kokeza i ekipa bili spremni da ubiju jednog Nemanju Vidića, kad se onomad kandidovao za čelnika FSS...

Pre tri noći Hrvati baš pokradeni u utakmici sa Portugalom, preksinoć ispali i Gana i Australija, tako da mi za navijanje ostaju još jedino Norvežani, ponajviše zbog „Vi sees i Oslo“, kako se na njihovom jeziku piše „vidimo se u Oslu“. A ja ću biti u glavnom gradu Norveške baš na dan finalne utakmice, pa se nadam da ću sa mojim prijateljima Jelenom i Peđom Mihajlovićem zajedno „veslati“ na nekom od tamošnjih trgova.

Grdno bi se prevario neko ko bi pomislio da ovakav poznavalac fudbala, koji svoja razmišljanja dodatno proverava u razgovorima sa ekspertima za „najvažniju sporednu stvar na svetu“, ovih dana hara kladionicom... Situacija je potpuno obrnuta, jer izgleda da nije problem u procenama ishoda, broja golova ili ostalim kerefekama iz kladioničarske ponude, koliko u činjenici da ja, jednostavno, ne umem da se kladim...

U prevodu, uvek odaberem pogrešnu igru. Evo preksinoć, trebalo je da na utakmici Australija – Egipt sevaju varnice i žuti kartoni, u regularnom toku utakmice nije bio ni jedan. Za meč Argentina – Zelenortska ostrva odustanem od kartona, tipujem bar tri gola, ono jedan prema jedan za prvih devedeset minuta (posle bilo tri prema dva), pokušah sabajle da se vadim na broj kornera u okršaju Kolumbije i već pomenute Gane, trebalo mi minumum osam bilo samo pet...

Malo me je juče oraspoložio gospodin Kameron Rid, poslavši mi skrinšot svoje opklade na konja pod imenom „A Tata“ u drugoj subotnjoj trci na hipodromu Rosehill u Sidneju. Kvota na njegovu pobedu bila 21, pa naš pametni zet na pet uloženih dobio ukupno 105, čista zarada sto australijskih dolara.

Poslao sam mu poruku koja lepše zvuči na engleskom, a s obzirom da pretpostavljeni krug čitalaca mojih zapisa svi će je razumeti:

„Who knows, he knows. Congratulations, master. It seems I'm betting on the wrong horses, sorry football players.

Greetings ’A Tata’ from Belgrade”

* * *

Pripadam generaciji za koju će jednog dana glavno obeležje biti da smo se čitav život kladili na pogrešne (da baš ne kažem konje). Odrasli u vreme vere u samoupravni socijalizam, bratstvo i jedinstvo naših naroda i narodnosti i nesvrstanu spoljnu politiku, napravili otklon od Slobodana Miloševića i njegovih “godina raspleta” ali nas prevarili oni zbog kojih smo tokom devedesetih tabanali ulicama i gutali suzavac, jer je većina njih pokazala svoje pravo lice čim su se dokopali kakve takve vlasti, taman pomislili da se devedesete nikad neće vratiti a evo već deceniju i po ih imamo u naprednjačkom još gorem pakovanju, bili “jedan od pet miliona”, bili “protiv nasilja”, bili uz mlađariju kad se pobunila a sad se krstimo kad vidimo ko je sve i šta im je sve na čelu kolona…

To su pravi razlozi zbog kojih mi je sve teže da bilo šta napišem. Što bi rekla “buntovnica” Aleksandra Filipović, zadnja pošta Pančevo, “najglasnije su neizgovorene misli”!

Ako nekom nedostaje šta ja mislim o svemu ovome – izvin’te, ako neko misli da je i bolje da se ne oglašavam jer je moje vreme prošlo – hvala na razumevanju, ako neko hoće da se kladi na bilo šta, od fudbala do nekih budućih izbora u zemlji Srbiji, nadam se da će se opredeliti za sve suprotno od mene!