Imamo li sluha za nešto što je “vredno priče”? Piše Ivan Mrđen

U poslednjem navratu uvedena je i naplata od tri stotine dinara za stalne članove koji mogu da pristupe svim epizodama, dok svi ostali mogu uvek besplatno da pogledaju četiri poslednje epizode snimljene u tom mesecu, ali uprkos tome i uprkos ceni za članstvo nivoa jedne pljeskavice u kiosku brze hrane, ne može da se ne primeti ogorčenost dosadašnjih redovnih gledalaca zbog uvedene naplate.

Milica je još dodala da je ”Vredno priče” među retkim smislenim sadržajima danas, da je odabir tema i sagovornika izuzetan, a Sara kao voditeljka retko elokventna, dosledna i dostojanstvena.

“Zato smatram da je sramota ako takav projekat doživi krah zbog finansijskih izazova, ne znam je li veća sramota što nije finansiran od strane Ministarstva kulture, ili što zbog nezahvalnih gledalaca ne uspeva da bude samoodrživ. Sve u svemu, držim palčeve.”

* * *

Ovog vikenda, preciznije u nedelju 21. juna od 18 časova u restoranu “Polet” na Cvetnom trgu, okupiće se porodica i prijatelji Velje Pavlovića (1953-2022), čoveka koji je utemeljio i decenijama održavao visok nivo smislenog televizijskog sadržaja, odabira tema i gostiju, kao izuzetno aelokventan, dosledan i dostojanstven voditelj i sagovornik.

Tom prilikom biće predstavljena posthumno objavljena zbirka njegovih kolumni pod naslovom “Treba vremena da postaneš mlad” (“LOM”, Beograd, 2023). Sećanje na čoveka koga su nazivali “dobri duh Beograda” i “svetionik kulture”, održava Udruzenje za kulturu i umetnost “Legat Velje Pavlovića”, koje se takođe izdržava isključivo sponzorstvom i donacijama.

To nas sve zajedno vraća na pitanje iz naslova ovog teksta. U poplavi prostakluka i primitivizma, uličarskog rečnika u svim sferama društvenog života, rijaliti “kulture”, podguznog novinarstva… zaista je neralno očekivati od nečega što se istorijskom greškom naziva Ministarstvo kulture da podrži prave vrednosti i prepozna šta je “vredno priče”.

Kultura u zemlji Srbiji je najviše nastradala pod “naletom olake brzine, površnosti i neznanja”, kako je to govorio kolega Milan Vlajčić (1939-2022). Oaze lične inicijative i prijateljskih projekata, posebno u formi mnogobrojnih podkasta, od kojih je većina osuđena na golo pokrivanje osnovnih troškova i malobrojnu entuzijastičku publiku, mogu u nekoj meri da poprave opštu “krvnu sliku”, ali ne i sluh za nešto što je zaista vredno priče.

* * *

I stvari će tako stajati sve dok matrica “dijaloga” u Srbiji bude onakva kako ju je nedavno predstavio doktor Dejan Hristov:

- Izgradićemo Nacionalni stadijum, Beogradski akvarijum, radimo Expo…

- Nemamo troponin u Aleksincu, ne možemo da postavimo dijagnozu infarkta srca, čekaju ljudi jutro da odu u privatnu laboratoriju…

- Ko vas plaća da mrzite Srbiju?!