Piše Ivan Mrđen: Idemo dalje, pa dokle stignemo…

Možda jesmo, možda se nismo vratili baš 17. avgusta, ali sam sasvim siguran da smo već prilikom prvog susreta u Beogradu čvrsto odlučili da započnemo zajednički život. I da se što pre venčamo…

Od “neophodnih uslova za brak” imali smo moju pripravničku platu u Večernjim novostima (150.000 ondašnjih starih dinara, uvećanu za deset posto zbog skupoće), nešto nameštaja u starom poštanskom vagonu na Banovom brdu u kome sam ja tada stanovao, bonove za topli obrok u radničkom restoranu na šestom spratu Borbine zgrade, plus nešto garderobe što je Mira spakovala u tri torbe i jedne septembarske noći krišom iznela iz roditeljske kuće preko puta Zvezdinog stadiona…

Jedino smo bili sigurni da nas više ništa neće moći da razdvoji. Jednostavno, idemo dalje pa dokle stignemo…

* * *

Objavio sam prošle nedelje fotografiju na kojoj smo naše tri ćerke, moja draga supruga i ja na okupu u našem zvezdarskom dvorištu posle tačno šest godina, četiri meseca i deset dana. U međuvremenu smo u novembru 2022. imali jedan porodični samit u Dubaiju, sa kraćim izletima za Dohu zbog utakmica Svetskog fudbalskog prvenstva u Kataru.

Pre šest godina okupili smo se zbog prvog punoletstva u našoj trećoj generaciji, da proslavimo 18. rođendana naše lepotice Tamare, a sad je povod Mirina i moja želja da pola veka našeg braka proslavimo sa porodicom i prijateljima…

Zbog različitih vremenskih i klimatskih zona, školskih raspusta i sportskih kampova, godišnjih odmora i znate već koliko obaveza nosi septembar... proslavu smo pomerili malo unapred u odnosu na oba bitna septembarska datuma. I 12. kad smo izveli bežaniju, i 28. kad smo svoju vezu ozakonili pred matičarem Opštine Čukarica.

Pozivnice za današnji party poslali smo još pre nekoliko meseci svima sa kojima bismo voleli da podelimo radost zbog ovog našeg jubileja i osvežimo uspomene iz različitih porodičnih, profesionalnih, kafanskih, prijateljskih i uopšte društvenih veza tokom ovih burnih pola veka, u kojima smo promenili četiri države ne mrdajući iz Srbije, a stigli na sve strane sveta zahvaljujući mlađariji koja je imala petlju da na vreme ode iz svega ovoga…

* * *

Tako se dogodilo da smo se okupili baš na dan poslednjeg velikog protesta u Beogradu, prvog te vrste na kome nije bilo baš nikog iz naše porodice. Svi suzavci i i mokre noge iz devedesetih, učešće u oktobarskom prevratu 2000. i sve šetnje u poslednjih deset godina, od “Stop krvavim košuljama” do dostojanstene tuge zbog brutalno prekinutih života žrtava iz “Ribnikara”, Dubone i Malog Orašja, Mirina slika koja je obišla svet sa kratkotrajnog i još brutalnije ugušenog julskog postkoronarnog ustanka, moje zauzimanje Gazele sa bolesnim kukovima... sav taj revolucionaran staž ne navodim kao dodatno opravdanje, ne treba nama da se bilo kome pravdamo...

... Što nismo hteli da još jednom ispadnemo naivni, da baš ne kažem budale. Jedini efekat prošlosubotnjeg hepeninga kod Terazijske česme su one slike sa krovova okolnih zgrada koje pokazuju priličnu popunjenost prostora od Albanije do Slavije. Sve ostalo nije vredno komentara.

Ne treba biti Ajnštajn pa zaključiti da sama masa, bez ubrzanja nema ni energiju ni snagu. Još jednom je potencijal opravdanog nezadovoljstva građana, a samim tim i teškom mukom organizovanih protesta, usporen jalovim govorancijama i razdrobljen neorganizovanom šetnjom i besmislenim “blokadama”.

* * *

Nije tajna da su dve najveće pobede opozicije izvojevane kad je narod imao šta da brani. I pobedu na lokalnim izborima 1996. i pobedu nad Slobodanom Miloševićem u septembru 2000. godine. Na toj matrici su, ma koliko se nekome to ne dopada, i naprednjaci, pokazujući famozne džakove “ispale iz kamiona”, mobilisali svoje pristalice za drugi krug majskih izbora 2012. godine, posle svega je sve ovo počelo...

Svi drugi skupovi, od “odbrane Kosova” do ekoloških, brže su zaboravljeni nego što su bili nekakva vest u novinama, osim ako nisu ostali slogani poput “Kosovo za patike” ili “Milica lažljivica”...

Nismo, rekoh, bili prošle subote na Terazijama, ali moram da verujem jednom iskusnom učesniku, koji je na “ikseru” napisao da od protesta neće biti ništa sve dok je previše onih sa dečjim kolicima i kučićima. Daleko bilo da imam nešto protiv beba ili kućnih ljubimaca, ali dolazak sa njima jasno pokazuje da su oni tu “onako usput”, da se uslikaju i da budu viđeni…

Čak ni za najjednostavniji drugi korak pretvaranja mase u energiju, kao što bi, na primer, bila višesatna buka oko bunkera iz koga demonstrante prebrojava predsednik svega ovoga oni ne bi imali ni vremena, ni volje, ni hrabrosti…

* * *

Pošto je predsednik čitavu priču počeo da svodi na pitanje “ili ja ili ništa” mislim da bi osnovna tema svih budućih protesta (ako ih bude i ako ima ko da ih organizuje) trebalo da budu stvarni rezultati njegove apsolutne vladavine. To zagađivanje našeg životnog, a posebno medijskog prostora, ima samo jedno ime i prezime i u tom smislu besmisleno je prozivati bilo koga drugog ili se kriti iza bilo koje druge “aktuelne” teme.

Ili On ili Ništa!