Piše Ivan Mrđen: Goranka snima, pazi se!

Petog januara, na Dan žalosti, jedna tužna vest, taman za ovakav naslov, da podseti i na jednu tužnu godišnjicu.

Možda je Goranku Matić (1949-2025) i Dragoslava Šekularca (1937-2019) vezivalo i nešto drugo osim datuma na umrlicama, ali meni je taj i čitav sledeći dan prošao u prisećanju na oboje, i na uticajnu fotografkinju sa kojom sam radio u „Omladinskim novinama“ i „Vremenu“ i na drugu „Zvezdinu zvezdu“ sa kojim sam često razgovarao u vreme dok sam platu zarađivao kao novinar sportske redakcije „Večernjih novosti“…

A na njegov jedini izlet u svet umetnosti, igrani film pod naslovom „Šeki snima, pazi se“, podsetili su istim povodom mnogi pravi ljubitelji najvažnije sporedne stvari na svetu.

* * *

Goranku sam upoznao kad je krajem sedamdesetih u redakciju „Omladinskih novina“ donela hrpu fotografija pod zajedničkim naslovom „Dečaci“, kojima su po nalogu tadašnjeg glavnog i odgovornog urednika Grujice Spasovića (1950-2020) u nekoliko brojeva ilustrovani svi tekstovi opšteg tipa na stranicama posvećenim politici, omladinskim temama i kulturi… Ja sam tada uređivao sportsku rubriku, pa sam se nekako „izvukao“ od te obaveze, uz komentar da mi „podržavamo neke druge idole“…

Ostalo je istorija, iz tog projekta, koji je uz Goranku osmislio i vodio Dragan Papić, nastao je prvo brend pa tek onda bend „Idoli“, čiju su prvu postavu činili Vlada Divljan, Zdenko Kolar, Boža Jovanović, Srđan Šaper i jedan kome tamo nije bilo mesto, ako je suditi po onome u šta se kasnije pretvorio, naročito tokom poslednje decenije.

Zvanični datum osnivanja je 1. mart 1980. godine, samo dva meseca i četiri dana pre nego što je ondašnju Jugoslaviju zavila u crno vest o smrti Josipa Broza Tita (1982-1980).

„Nikad ne znaš da li je to istorijski trenutak – slikaš i ne misliš o istoriji“, rekla je 2021. godine Goranka Matić za BBC na srpskom, objašnjavajući kako je u tim “danima bola i ponosa” nastala serija njenih čuvenih fotografija, na kojima je zabeleženo kako su na najrazličitije načine, što iskreno, što pod moranje, radni ljudi i građani obeleželi odlazak “najvećeg sina naših naroda i narodnosti”…

Trinaest godina kasnije, 1. marta 1993. imenovan sam za direktora Novinskog preduzeća “Vreme”, gde je Goranka već bila urednica fotografije. Ja, lično, veoma sam ponosan što je već krajem iste godine, u prvoj seriji izdanja projekta pod nazivom “Vreme knjige”, objavljena i Gorankin izbor baš tih fotografija.

Format je, istina, bio nešto skromniji, ali bila je velika ludost u godini hiperinflacije razmišljati o štampanju knjiga, za šta najviše zasluga ima Predrag Marković, tadašnji urednik kulture u nedeljniku “Vreme”. Ostaće za sva vremena zabeleženo da je jedna potpuno nova izdavačka kuća u prvoj godini postojanja dobila Ninovu nagradu, za roman nedavno preminulog Radoslava Petkovića (1953-2024) “Sudbina i komentari”.

Biće da je i Goranki ova knjiga, uz sve što je postigla u životu, uz sve nagrade i priznanja, više nego draga uspomena, jer se za monografiju kolege Zorana Raševića Raša slikala sa fotografijom sa njenih korica. Da podsetimo, reč je o hvale vrednom projektu i izložbi “Fotografije koje se pamte”, gde se trideset uglednih majstora fotografije predstavilo sa po jednim svojim ostvarenjem.

Tog 13. septembra prošle godine u Konaku kneginje Ljubice sam se, ako me sećanje ne vara, poslednji put sreo sa Gorankom.

Apsurdno je da je jedina fotografija na kojoj smo oboje ipak vezana za sport. Bilo je to početkom 1994. godine, kad je ekipa NP “Vreme” prvi put nastupila u Press ligi, pa smo uslikani ja kao golman i fudbaleri Bojan Mesić, Boris Dimitrov i Nikola Ćulafić, odnosno Jovan Šijački, Nenad Lj. Stefanović i Predrag Marković, sa navijačicama Gorankom Matić i Jelenom Mrđa.

Što bi rekla Goranka, nikad ne znaš šta je istorija!

* * *

S druge strane, u ovakvim prilikama, a sve ih je više u poslednje vreme, redovno se prisetim scene iz američkog filma “Stand Up Guys” (2012. godina, kod nas prikazivan pod naslovom „Mafijaši starog kova“), kad se izvesni Val (Al Paćino) oprašta na grobu svog prijatelja Hirša (Alan Arkin), pa kaže: “Otišao je još jedan koji je znao kako se mi zovemo.”